Стваралаштво Светлане Седлан одише оригиналношћу, али се не удаљава од традиције православног иконописа и канона

У Модерној галерији „Јово Ивановић” у Старом граду у Будви у суботу, 7. јуна, отворена је изложба икона „Одјек вечностиˮ Светлане Седлан, на којој су говорили гђа Луција Ђурашковић, директорица ЈУ Галерије и музеји Будве и протојереј Никола Радовић.

Изложба „Одјек вечностиˮ, која представља спој духовности и умјетности, биће отворена до 18. јуна, а организовале су је ЈУ Музеји и галерије Будве и Српска православна црквена општина Будва у оквиру Тројичинданских свечаности у Будви.

Тројичинданске свечаности у Будви, које су почеле 7. јуна, биће настављене на Духовски уторак, када ће у 20.30 часова бити уприличено отварање изложбе акварела и портрета сликара Петра Пићана у галерији која носи његово име, а завршиће се 14. јуна акцијом добровољног давања крви у порти Цркве Светог Томе у Бечићима, у термину од 8 до 14 часова.

Обраћање протојереја Николе Радовића на отварању изложбе икона Светлане Седлан у Модерној галерији „Јово Ивановић“ у Будви

Часни оци, драги гости

Особито сам почаствован тиме што вечерас могу представити рад једне врсне умјетнице, Светлане Седлан.

Иако сам са њеним стваралаштвом од раније упознат, њу сам лично тек вечерас упознао. Посматрајући њено стваралаштво, стекао сам осјећај да се одавно знамо, али да смо се тек вечерас срели. Као што преко љепоте Божје творевине и Његовог стваралачког дјела, човјек може препознати и упознати самога Творца, тако се и при сусрету са стваралаштвом сестре Светлане, упознајемо са њом али и са Образом Творца и његових Светих који су на њеним иконама изображени. Све то говори о томе да је стваралаштво Светлане Седлан надахнуто оним који је Творац свега видљивог и невидљивог, чији се Дух Свети у виду пламених језика излио на његове апостоле Ријечи, али смо свједоци да се ти таланти Духа Светога изливају изобилно и на апостоле боје и умјетничког стваралаштва, међу које слободно можемо убројати и нашу сестру Светлану.

Будући да се и сам бавим живописом, даћу себи за право да, поред теолошког сагледавања њеног рада, покушам дочарати своје експресије при сусрету са овим нарочитим иконама. У доба материјалистичких тенденција човјекових на свим видовима бивствовања, празник је видјети нешто што исијава својом нарочитом славом. Славом Новог неба и нове земље на коју често заборављамо. И није случајно што се то дешава баш у навечерје Свете Тројице…

Стваралаштво Светлане Седлан одише оригиналношћу, али се не удаљава од традиције православног иконописа и канона на којем православни иконопис почива. Њена оригиналност и лични печат на иконама се не заснивају на људској гордости и самодовољности умјетникове сујете, већ се темеље на чежњи умјетника да изађе из свога сопства и продре у онострано. Та искреност и безазленост у том напору су посебно изражени у ликовима које Светлана слика на иконама. Изразито крупне очи су одлика њених ликова, сличан израз можемо срести и у живопису код Св. Симеона Дајбабског. Сви знамо ко слика крупне очи, то су дјеца. Што нам још више указује да у основи њеног стваралаштва стоји једноставност, искреност и чиста дјетиња вјера. У њеним иконама можемо препознати и нешто аскетско и подвижничко. То је управо оно што чини да њена икона успијева да постигне циљ. Наиме, прави циљ иконе је да усмјери нашу пажњу и наша духовна чула на праобраз кроз јединствени Образ Оваплоћеног Сина Божијег, ка Богу невидљивом. Тај пут нас онда води кроз откривање Образа Божијег у нама самима. Тако сва људска дјелатност и смисао постаје иконологична. Човјек слика икону откривајући истински Образ Божији, али и икона у исто вријеме ствара човјека подсјећајући га на Образ Божији, који је у њему скривен. Човјек кроз икону покушава да се загледа у Божји Лик, али и Бог нас гледа кроз његов Образ који је изображен на икони. Икона је образ будућег вијека, преображаја свијета, зато она гледа из будућности у садашњост.

При првом сусрету са Светланиним ликовним стваралаштвом налазимо елементе ранохришћанског начина иконописа. Њене иконе неодољиво подсјећају на Коптску сакралну умјетност. Овдје ћемо направити један мали осврт на фајумске портрете које такође одликују изразито крупне очи и изражајан лик. Који на први поглед имају доста сличности са иконом коју нам иконописац приказује, али суштински приказују различите стварности.

Наиме, прве иконе које су пронађене у манастиру Св. Катарине на Синају и спадају 5-6. вијек, стилски су биле сличне фајумским портретима, које неки истраживачи сматрају протоиконом. То су омање даске с насликаним лицима умрлих људи, стављале су се на саркофаге приликом погреба, како би живи сачували везу са покојницима. Заиста фајумски портрети имају изузетну снагу, с њих нас гледају изражајна лица широм отворених очију. И на први поглед постоји велика сличност са иконом. Мећутим, постоји и битна разлика, која се не тиче толико ликовних средстава, она су се мијењала временом, колико унутрашње суштине ове или оне појаве. Надгробни портрет је насликан са циљем да се у сјећању живих сачува, задрже црте портрета блиског човјека, који је отишао на други свијет. И то увијек подсјећа на смрт, на њену неумољиву власт над човјеком, чему се противи људско сјећање које чува лик умрлог. Фајумски портрет је увијек трагичан. И ту видимо разлику између фајумских портрета и иконе коју Светлана слика. Њена икона је, напротив, свједочанство о животу, о његовој побједи над смрћу. Она икону слика с тачке гледиста вјечности. Иако икона може да сачува неке портретне карактерисике онога ко је на њој приказан (као и технику сликања и сведена палета боја и једноставност), али је лице на икони лик окренут ка Богу, личност преображена у свјетлост вјечности. Суштина иконе коју Светлана слика је васкршња радост, не растанак, већ сусрет.

Драга браћо и сестре, ове иконе, ови „образи“, служе да нас подсјете, колико човјек, будући да је биће од духа, може материју до те мјере оплеменити, да гледајући ова изображења ми, преко њих, преко иконе, правимо продор у вјечност, кроз вријеме… икона човјека уводи у свијет вјечности.

Стил којим Светлана изображава ликове светих, близак копстким мајсторима хришћанске сакралне умјетности, приказује суштину, ослободивши се свих сувишака, свих непотребних декорација и украса, устремљујући се на бит коју бруси попут бисера, са лакоћом, али опрезно и тихо. Та тишина њене иконе је динамична тишина, тишина вјечности. То није одсуство звукова, то није вакуум живота, то није тишина гроба, већ тишина као савршенство хармоније, слично као што бијела боја није одсуство боја, већ синтеза и пуноћа свих дугиних боја. Боје и нијансе на Иконама које Светлана слика нису просто боје, већ ритмови химне коју душа поје Богу.

И зато нисмо у заблуди ако чујемо звук, попут оног из шкољке, звук који стрпљиво чека вјековима да заједничким дјелањем, Светлане као ствараоца и нас као уживалаца њене умјетности, прилазимо Господу у љубави и вјери са надом у вјечни живот, силног Будућег вијека.

Нека би Господ снадбјео снагом таланта, драгу Светлану на многаја љета!

Митрополија 

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: