Стваралачки замах Николе Тесле

Пише: Војислав Гледић

На данашњи дан, 10. јула 1856. г. у Смиљану код Госпића рођен је генијални српски и свјетски научник и проналазач Никола Тесла. Овај великан је био предодређен за истраживача и проналазача. О томе је он сам у више наврата говорио и писао, а постоји и читав низ других вјеродостојних свједочанстава која то потврђују. Свој проналазачки дар је наслиједио од мајке Ђуке (Георгине) која је имала изузетно добро памћење које је фасцинирало. Током година Теслина способност проналазаштва се усавршавала и побољшавала, а кулминацију је досегла у зрелим годинама. И у позним годинама је задржао виталну способност иновација и креативности, што га издваја као једну од најзначајнијих стваралачких личности  у историји науке и технике.

Његова дјечачка знатижеља се обично усмјеравала на прављење разних необичних играчака или других мајсторија за шта је требало имати и способност умјешног својеручног рада. Волио је да прави разне воденице на оближњем потоку у родном Смиљану, при чему је чак и воденички точак дјељао од дрвета које је потом углављивао у два побочна ракљаста статива да би послужили као лежишта за основни замајац. Увијек се издвајао из круга својих другова, са којима је, иначе, изводио дјечачке несташлуке и често ишао да се игра или да хвата и лови птице. То му је била омиљена забава и при томе стекао вјештину која је задивљавала његове вршњаке.

Приликом прављења разних играчака и других рукотворина увијек се испољавала Теслина оригиналност. У аутобиографији ,,Моји изуми“ он набраја велики број својих самостално направљених ствари које је радио још као дјечак. Сусрет са физиком, посебно у кабинету у којем се одвијала практична настава, било је право откровење за будућег генија. На часовима експерименталне наставе је уживао и настојао да проникне у многе тајне природе и да тако боље упозна чудесни свијет који нас окружује. Његова машта је била изузетно бујна, али увијек усмјерена на неке појединости које су се тицале физичке стварности и техничких иновација.

Тесла је жудно упијао знање и добро памтио догађаје, најчешће је то било спонтано, да би их поново репродуковао када би размишљао увече у постељи о протеклим збивањима. Тада му је машта најбоље и радила, али је она обично била везана за неке конкретне доживљаје који су добили нову димензију у свијести младог Тесле. Имао је изванредну моћ визуелног осмишљавања, тако да је могао било коју слику, коју је макар и на кратко видио, да поново изазове у сјећању са небројено много изузетно упечатљивих и пластичних детаља. Једно вријеме, у младости, визуелне репродукције су му се непрекидно наметале и стварале му озбиљне тешкоће.

Његова урођена способност да ствара генијална техничка дјела се непрекидно развијала, усавршавала и богатила још од најраније младости. У оквиру дјечачких игара увијек се осебно исицала његова жеља да направи играчке или неке необичне мајсторије у којима би се вршило претварање једне врсте енергије у другу. То се нарочито лијепо и јасно види када је на оближњем потоку Ваганцу, у његовом родном селу, направио малу воденицу која је искоришћавала брзи водени ток за непрекидно обртање малог дрвеног точка. Као малишан је успио својеручно да издјеље од дебла воденички точак који је умјесто лопатица имао мноштво издубина у облику жљебова који су преносили, односно искоришћавали  снагу надолазеће  воде и претврали је у обртно кретање. Просто је био опчињен  сталним окретањем свога дрвеног точка и уживао у ономе што је могао да сатима посматра.

Имао је обичај да  искористи неколико гундеља које би ,,упрегао“ да му окрећу такође једнан точак, али знатно мањи и покретљивији од онога којег је био издјељао за постребе своје воденице, Тесла је уживао у призору који му се пружао посматрањем непекидног обртања својеручно направљене машине. Тај осећај и уживљавање у покретање и претварање једне врсте енергије у другу био је велики подстицај за његове касније  грандиозне и генијалне подухвате. Сигурно да су му  у посвјести биле живо и трајно  сачуване и присутне слике рада његове воденице на Ваганцу и окретање малог вретена покретањем снаге веома покретљивих гундеља. Ова друга слика му је, међутим, била покварена када је ту његову замисао на заиста необичан и непртијатан начиин пореметио и прекинуо један дјечак, Теслин сусед који је имао чудну склоност да једе живе гундеље!

Склоност и упућеност да увијек ствара неке занимљиве направе и дјечје играчке била је код младог Тесле повезана и са његовом чудном и тешко разумљивом бољком која га је упорно опсједала и пратила, посебно када би се осамио или прије него што би заспао. У постељи је, послије дневних обавеза и многобројних догодовштина, маштао и измишљао разне уређаје и настојао да се отисне далеко од родне куће и завичаја и тако посјети многа непозната и у реалном животу недоступна мјеста на разним странама свијета. Тада би му се, изненада, јављала веома јаке и неотклоњиве визуелне представе, односно јасно издиференциране слике које су га упорно опсједале. Биле су то слике праћене снажним и јасно издвојеним бљесковима свјетлости који су, како  то он свједочи, захватали и чак надвладавали реалне  чулне утиске. Оне су му чак и замућивале будну свијест и потпуно онеогућавале уобичајену дјелатност чулних  осета.  Све те слике нису, међутим, представљале неке потпуно непознате и измишљене сцене или  фигуре него увијек слике реалних предмета и догађаја које је претходно, најчешће тог истог дана, видио и проживио. То је у њему, разумљиво, изазивало нелагодност, неспокојство и немир који се нису  могли  лако и једоставно потиснути или одстранити.

Теслу је наведена  појава забрињавала и он је упорно, стално изнова, настојао не само да је елиминише и тако себи олакша тегобе које су се јављале,  него се трудио и да нађе неко теоријско објашњење. Изградио је сопствену теорију по којој је та појава била у вези са узбуђењем или неком изразитом духовном или физичком узнемиреношћу. Нису то биле, по Тесли, халуцинације или сличне појаве, него одраз реалних стања и збивања, али оних који су имали неку посебно емотивну везу са његовим тренутним расположењем. Тако је још као младић почео да тражи рационална и сувисла објашњења и за појаве које, иначе,  нису знали да му објасне ни студенти и стручњаци које је питао за савјет о чему се ту заправо ради. Шта оне представљају, како настају и чему служе многобројне визуелни маштовити утисци који су га опсједали и да ли постоји неки ефикасни медикамент који би му био од користи.

Нису му, међутим,  знали одговорити и помоћи они који су се тиме бавили, али је он самостално изградиоо читаву теорију и тако себи макар објаснио суштину и настанак тих необичних феномена. Тада је нашао и ефикасан начин како би најприје ублажио а потом и потпуно  замијенио надолазеће и све учесталије слике и бљескове. Умјесто оних које су се спинтано јављале и низале, Тесла је себи предочавао оне које су му биле пријатне, угодне и  тиме много прихватљивије и занимљивије. Таквим поступком је, истовремено, фундирао своју будућу дјелатност и каријеру  ненадмашног техничког генија. Као младић је извукао и својевсну непосредну, конкретну корист у облику претпоставке и очекивања  да је могуће измислити и направити посебне уређаје који ће бити способни  да реализују, односно пројектују на платно, оне чудновате и необичне сензације које је ноћима доживљавао и репродуковао.

„По теорији коју сам формулисао,  слике су биле резултат рефлексне радње мозга на ретину приликом великог узбуђења. Оне сигурно нису биле халуцинације које се јављају код болесних и намучених људи, пошто сам ја у сваком другом погледу био нормалан и сталожен“ – подвлачи Тесла. Будући велики научник и проналазач је још као дјечак настојао да одгонетне не само околни свијет, физичку стварност, него и своју духовну суштину. То овог великана приказује и карактерише као самосвјесног субјекта који је дубоко понирао и у сопствену мисаону природу. Посебно се то испољавало када је настојао да нађе рјешење за своје изузетно јасне, упечатљиве и упорне визуелне сензације које су га често оптерећивале. Али не само у том домену својих доживљаја, него и осталих мисаоних и духовних садржаја и разматрања. Читав свијет од перцепције, преко представа до дубоких мисаоних понирања и разматрања, био је саставни дио мисаоне и духовне дјелатности овог генија још од младћких дана. 

Треба подсјетити да је  необично стање јављања слика и свјетлосних сензација и бљескова пратило Теслу када је био дјечак и младић, када је имао мање од 17 година. Касније се, како то сам истиче, подробно бавио том проблематиком, али не само да је објасни него и да је технички осмисли и начини необичан уређај помоћу кога би се чак те мислене слике могле реално пројицирати. То је било на почетку 20. вијека када је његова биографија објављена у једном часопису, дакле у вријеме када није било помена ни о телевизији а још мање о компјутерској техници и технологији. Тесла изричито истиче да ће се то чудо остварити у будућности. Данас, на почетку 21. вијека, свједоци смо реализације те генијалне Теслине визије и антиципације. Не само да нам телевизија омогућује посматрање свих могућих визуелних комбинација, него је и компјутерска техника толико усавршена да је створен читав један изузетан свјиет тзв. виртуелне стварности. Зар то није најбоља потврда генијалне визионарске и духовне снаге генија из Смиљана?

 Тесла, међутим, никада  није волио медицину, а још мање љекаре, тако да их се клонио чак и у позним годинама када је живио скромно у Њујорку. Успио је да савлада многе непријатне ситуације у животу. Право је чудо, како то он  изричито наглашава, како је уопште остао жив још у дјетињем добу. Прошао је кроз разне непредвидљиве и по живот опасне ситуације. Прележао је опаке и тешке заразне болести, давио се и био у ситуацијама које би тешко могао да преживи и одрасла, зрела особа. Касније је стекао утисак да је то имало везе и са његовом судбином, односно природном наклоношћу, предиспозицијом, за стваралачки рад који је био усмјерен на изградњу нових дела за добробит човечанства без икакве профитерске позадине или усмјерености.  

Чуновата и спонтана младалачка психичка искуства и опсјене Тесла је касније искористио у пуној мјери приликом својих проналазачких подухвата. Њему нису били потребни цртежи, скице и планови како би неку своју генијалну идеју визуелно приказао и тако је боље упознао. Све је он то могао лако и једноставно да обави у својој уобразиљи. Тек око његове  седамнаесте године долази му до свијести сазнање да су сва претходна необична искуства у ствари била одраз негове урођене   изразите проналазачке надарености. Зато је касније наглашавао да му је тада било жао што је неке од ранијих искустава улудо запоставио или изгубио па их  није на најбољи начин искористио. Да их је благовремено употребио,  његов стваралачки потенцијал био би још бољи, потпунији и свакако много богатији  него што је представљало у време када је то спознао.

Устаљени ток неког проналаска од јављања прве идеје па до реализације онога што је изумитељ замислио је веома дуг, сложен и скопчан са низом помоћних радњи. У току реализације потребно је не само начинити одговарајуће скице и цртеже него касније и детаљне планове, а на првим моделима се врше експериментална испитивања ваљаности онога што је замишљено. Тај поступак траје веома дуго, а понекад се на моделу морају вршити многе веома значајне исправке и модификације. Такав устаљени поступак код проналазачког рада није, међутим, важио за Теслу. Његов начин је проистицао из младићких визија и маште. Временом је усавршио свој поступак тако да је био у стању да у својим мисаоним визијама изграђује потпуно нове уређаје, апарате и системе без коришћења уобичајених токова. Његова генијална мисао и машта је замјењивала читав устављени систем конструктивних фаза.

Наравно да би прошао читав поступак од јављања нове идеје, у њеном заметку, па до синтетизовања  свих појединих дјелова који треба да буду синхрона и међуповезана цјелина, требало је да прође доста времена и да се уложи огроман труд. Да би се то све постигло Тесла је морао да буде одвојен од других послова, обавеза и начина живота који би га одвлачио од основне замисли. Управо он о томе говори и пише када се осврће на такав начин рада. Једноставно, свакидашњи живот, са многобројним дневним догађајима, збивањима, ситуацијама, сусретима и другим обавезама одвлаче проналазачеву пажњу и усмјереност чиме се  ремети континуитет који је нужан у стваралачкој активности.  Нису код Тесле, дакле, били у питању само  генијални ,,бљесци“ нових оригиналних замисли у проналазачким захватима, већ и читав ток и процес мисаоног остваривања замисли до њеног финалног оваплоћења који су захтјевали улагање целокупних човјекових способности. Читав ток и процес сваралачког рада овај геније је обављао  искључиво у својој машти, у свом чаробнмом и богатом мисаоном свијету. Отуда и потиче Теслина потреба за усамљеношћу, одвојеношћу од бурног друштвеног живота. Једино тако је успјевао да оствари толико много разноврсних и грандиозних замисли које га издвајају као једног од најзначајнијих стваралаца на пољу електротехнике у историји.

Управо је из наведених разлога  Тесла у аутобиографији  посветио  велики дио  простора стваралачком, иноваторском виду своје дјелатности. Настојао је да проникне у тајну проналазача, да освијетли најдубљу суштину те заиста божанске моћи  и да је пружи  на увид ширем читалачком кругу, посебно млађим нараштајима. Наравно, он је као генијални научник и проналазач носио урођени смисао ка стварању нових до тада непознатих техничких уређаја и система, али је тешко то било објаснити и тако га учинити разумљивим и приступачним другим људима. Треба стално имати у виду да се без огромног  труда, рада, стрпљења и посвећености послу којим се Тесла бавио не би могле остварити оне гигантске и епохалне  замисли које су га испуњавале и надахњивале. Иако доста простора у својим радовима повећује питању проналазачког рада, посебно својим иноваторским замислима, побудама и достигнућима,  ипак у једном карактеристичном пасусу првог дијела аутобиографије   Тесла даје језгровит синтетички одговор на свој стваралачки поступак:

„Мој метод је другачији – пише Тесла упоређујући свој проналазачки поступак са устаљеним. –  Ја никада не хитам ка практичном раду. Чим ми се јави идеја, одмах почињем да је развијам у својој машти. Мијењам конструкцију направе, усавршавам је и она ради у мојим мислима. Сасвим ми је неважно да ли моја турбина ради у мислима или је тестирам у својој радионици. Чак и примијетим ако није избалансирана. Било шта да је, нема разлике, резултати су исти. На овај начин сам у стању да брзо разрадим и дотјерам замисао, а да ништа не додирнем. А када постигнем такав степен усавршености свога изума да не видим нигдје недостатак, онда му дајем конкретан облик, коначни производ мога ума. Редовно моја направа ради онако како сам и замислио и резултат експеримента је управо онакав какав сам планирао да буде. А зашто би и било другачије? Инжењерство, електротехничко и машинско, даје позитивне резултате. Једва да постоји нешто што не може математички да се представи и чији учинак не може да се израчуна или чији резултати не могу да се изразе унапријед, на основу расположивих теоријских и практичних података. Спровођење првобитне идеје у дјело како се данас ради, по моме мишљењу није ништа друго до расипање енергије, новца и времена.“

Тесла је био изузетно надарен не само за физику и природне науке него и за математику. Имао је изванредну способност рачунања напамет и ту своју моћ је често користио на ре-довним часовима  наставе. Дешавало се да млади ученик рјешава неки задатак, али умјесто да пише поједине кораке (фазе) израде, он би најчешће директно долазио до резултата. То је код наставника изазивало подозрење, сумњу а понекад и невјерицу. Тешко је, наиме, било појмити да један млади ученик напамет ријеши неколико фаза у задатку за шта су, иначе, потребни вријеме и велика способност постепеног планског рада. Касније је Тесла ту своју надареност обилато користио у свом проналазачком раду јер му није била потребна посебна предрадња којом би обавио одговарајуће математичке предрачуне.

На студијама, посебно у Грацу, Тесла се детаљније заинтересовао за интегрални рачун. Овај моћни и значајни математички апарат је основа за многе области науке (физике, механике и сл.), а посебно за технику, али је Тесла и те задатке рјешавао чешће напамет него помоћу оловке. Чак је и једну збирку тешких интеграла носио увијек са собом и њу помиње у аутобиографији када је одлазио за Америку. Посебно се интересовао за тзв. несводљиве, елиптичке Абелове интеграле које конкретно помиње и у својој биографији, а који, иначе,  играју посебну улогу у неким областима науке.

Теслина генијалност се испољавала у разним видовима, а посебно је долазила до изражаја када је требало измислити читав један систем апарата и уређаја како би се искористила нека природна сила. То се најбоље види код његових система полифазних наизменичних струја. Читав тај генијални и епохални подухват је овај проналазач извео без много претходних нацрта, планирања и сл. Он је све то обављао у својој глави и тако стварао један необични свијет који се показао реалнијим од многих  постепених уобичајених  поступака какви се користе у великим конструктивним бироима.

Није стога ништа необично што је Тесла младим, будућим проналазачима савјетовао да се нова техничка остварења, чак и она најгенијалнија, могу радити и остваривати и без потребних великих материјалних средстава и помагала. За проналазаштво је најважнија предиспозиција, коју је потребно његовати и усавршавати на одговарајући начин, али и читав ток стварања мора бити ваљано и досљедно уређен. То захтијева вријеме, труд и искуство, али и одрицања од многих свакодневних радости и угодности. Тесла је младима дао сљедећи савјет: „Оригиналност цвјета у самоћи, далеко од спољних утицаја, који нас туку и онеспособљавају стваралачки дух. Бити сам, то је тајна открића, то је час кад се идеје рађају. Због тога су многа чуда нашла своју генезу у скромним приликама. Млади човјек не треба да жали што нема милион долара да развије неку идеју. Размишљање не стаје милион долара, а размишљањем се ствара идеја“ – изричит је Тесла.

Овај Теслин савјет је, истовремено, индикативан и инструктиван и за разумијевање његовог стваралачког поступка. Он сигурно није изгубио од своје вриједности, занимљивости и актуелности ни у наше вријеме. Велике идеје и њихова разрада јесу ствар имагинације, генијалне или стваралачке маште, а ток реализације захтијева велико стрпљење и напоре. То мора да буде саставни дио живота сваког истинског проналазача, посебно оног који улази у велике подухвате. Најтежи је почетни импулс који покреће неку нову идеју, а касније процес тече устаљеним током и ту се могу користити устаљене и разрађене методе. Међутим, измишљање нечег новог, раније непознатог улази у домен генијалности онога ко се тиме бави. Тесла је дао огроман број потпуно нових, оригиналних  рјешења која најбоље свједоче о креативности и генијалности духа који га је красио.

Када је Тесла давао својим сарадницима и мајсторима неки дио машине или уређаја да се направи полазни модел, он је то радио на њему својствен начин. Никада није детаљно израђивао одговарајуће планове и тако предмет приказивао са одговарајућим техничким појединостима. Узимао је, наиме, велики лист папира, објаснио асистенту шта треба да се ради, навео одговарајуће димензије и појединости, али није говорио о улози датог модела за цјелину машине или система који има проналазач у виду. Ограничавао се на објашњавање техничких детаља, указујући на појединости које су битне. Скицирао је, уз објашњење, одговарајући цртеж слободном руком, али је слика била изузетно малих димензија. Били су то, како истичу Теслини биографи, микроскопски цртежи на, иначе, великом листу хартије, што је представљало својеврсну диспропорцију.

Тесла, међутим, није скицирани приказ  давао своме асистенту или мајстору него би, потом, згужвао папир и мирно га бацао у корпу за отпатке. Помоћник је, дакле, морао све оно што му је Тесла причао и објашњавао да помно прати, запамти и да га „чува“ у својој глави. Није му ништа друго преостајало него да буде изузетно пажљив и разборит јер би у противном имао много тешкоћа. Тесла је сматрао да и други технички образовани људи имају (или бар треба да имају) способност великог памћења, имагинације и визуелног предочавања, као што је он то посједовао у великом степену. Понекад се дешавало да Тесла приликом цртања планираног уређаја направи и понеку грешку, али је није исправљао нити брисао него би читав табак хартије згужвао и бацао у корпу. Поново би скицирао оно што је желио да се изради и давао кратка, одсјечна и веома сугестивна упутства. Имао је изванредну способност да уочи детаље у одређеном систему и да проучава њихове везе чисто мисаоним путем.

Тако је годинама радио на својим изумима и стварао читав један нови технички свијет. Његови сарадници су се добро прилагодили необичном Теслином раду, јер су били уз генијалног ствараоца од кога се увијек могло чути и видјети нешто необично и дотле непознато. Тесла је веома сугестивно говорио о многим иновацијама и указивао на значај појединих дјелова како би се обратила пажња на детаље чији смисао је он сам знао. Касније, када би се модел направио, показивала би се оправданост онога на шта је Тесла указивао и инсистирао због чега треба да буде посебно издвојено и наглашено. Сви направљени модели су функционисали лако и једноставно иако претходно нису пролазили кроз уобичајени поступак исправки, усавршавања и техничког прилагођавања. Све је то славни проналазач детаљно разрадио у својој глави, јер је модел представљао само материјализацију његове замисли.

Теслина стваралачка имагинација је била покретачка снага у његовом уском кругу рада у лабораторији и са неколико својих сарадника. Он никада није имао ученике у правом смислу ријечи, није имао своју школу или ширу групу стручњака којима би преносио своје богато искуство, генијалне идеје, оригиналне замисли. Његови сарадници никада нису били ученици у дословном смислу ријечи, што славни проналазач није ни желио да буду. Могао је, наравно, да окупи групу млађих заинтересованих људи, образованих и способних, на које би пренио своје умијеће и знање. Није имао ни способне пословне сараднике који би знали да уновче и валоризују генијалне проналаске и открића. Теслу никада то није ни интересовало него му је циљ био да створи нешто ново што ће бити од користи другима, цијелом свијету, а не да користи њему и његовом удобнијем животу.

„Настојање изумитеља је у основи спасавање живота. Било да укроћује силе, усавршава направе или обезбјеђује нове удобности или лагодности, он доприноси сигурности наше егзистенције“ – било је Теслино кредо. За њега је, дакле, проналазаштво било равно „спасавању живота“, а то је оно узвишено и достојанствено што је Теслу чинило далеко већим и значајнијим од свих његових савременика који су се бавили истим послом. Тесла није тражио да му проналазаштво омогући одговарајуће  пристојне и солидне услове живота него га је сматрао својом узвишеном мисијом коју мора обављати управо по цијену свог сопственог живота – он је био посвећен великим идејама и пројектима, грандиозним подухватима, а не животним питањем да сам има користи од онога што представља општу корист за цијело човјечанство. Многи су, међутим, искористили овакав Теслин алтруизам и добро уновчили његове проналаске приказујући их као своје или их прилагођавајући својим комерцијалним производима. Тесла је, међутим, достојанствено и гордо ишао ка највишим сферама проналазачких остварења у електротехници не марећи за њихово материјално вредновање и обезбјеђивање сопствених елементарних услова егзистенције.

Многи стручњаци су и данас задивљени када анализирају експерименте и проналаске овог генија. Поједини експерименти се могу изводити само у адекватним условима, уз коришћење изузетно скупе и прецизне технике, мјерних инструмената и сл. Тесла је, међутим, успијевао да обавља фасцинантне огледе на себи својствен начин без такве опреме и помоћних средстава. Штавише, успијевао је да изводи закључке и посљедице од трајног значаја. Свој стваралачки поступак изложио је веома концизно и у интервјуу што га је дао К. М. Вајзатому у часопису „ American magazine“ (април 1921), у коме се, између осталог, налазе и ове ријечи великог проналазача:

„Ево, укратко, мога метода. Кад зажелим да пронађем неку ствар, ја се у духу бавим својом идејом мјесецима или годинама. Кад год то осјетим, ја се упустим у маштање и размишљам о проблему без намјерног удубљивања. То је период инкубације. Затим долази период непосредног напора. Врло пажљиво тражим рјешења која ми изгледају могућа. Размишљам и постепено усредсређујем своје мисли на уже поље испитивања. А када намјерно размишљам о проблему у његовим специфичним облицима, онда почињем осјећати да ћу можда наћи рјешење. И чудна је ствар, чим почнем тако да осјећам, ја одмах знам да сам заиста ријешио проблем, и да ћу постићи оно за чим тежим.

Ово осјећање дјелује на мене тако увјерљиво да ми се чини као да сам проблем већ ријешио. Дошао сам до закључка да је у том тренутку стварно рјешење у мом уму подсвјесно, иако може дуго да потраје док оно постане свјесно. Прије него што ишта ставим на хартију, цијела је мисао већ разрађена ментално. У духу мијењам конструкцију, вршим исправке на боље, па чак и радим са тим изумом. Иако никада не правим цртеж, ипак могу да дам радницима потребне мјере свих дјелова, а када буду готови, онда сви дјелови одговарају један другом тачно као да сам израдио стварне цртеже. Мени је свеједно да ли радим са машином само у духу или је заиста испитујем у радионици.

Изуми које сам тако створио увијек су функционисали. За тридесет година није било ни једног изузетка. Мој први електрични мотор, свјетлост у вакуум-цијевима на основу бежичног преноса, моја турбина, и многи други изуми, постали су тачно на тај начин.“

Прочитајте ЈОШ:

Обијање бубрега

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: