Студентска култура сјећања

Пише: Проф. др сци Војо Лаковић

Млади људи природно теже бунтовништву, бирајући често дуже и неизвјесније путеве.

Њихов став према друштвеним догађајима обликован је првенствено личним искуствима. Култура колективног сјећања осим личних доживљаја, укључује и наслијеђене вриједности, које би у сваком уређеном друштву требале бити саставни дио кућног васпитања и образовног система.

То што студенти излазе на улице и боре се за идеале у које вјерују представља најљепшу слику свјесне омладине у слободном и демократском друштву. Таква слика увијек добија додатну љепоту кроз оквир политичке независности и моралне чистоте. Модерним рјечником, слободоумни људи би рекли да је то најљепши имиџ сваког друштва.

Зашто се та слика не препознаје и не осјећа док посматрамо призоре са „студентских“ протеста у Подгорици? Зато што је сваки имиџ, заправо, форма која одражава суштину. Ако тај одраз изостане, потребно је дубље се позабавити суштином и утврдити у чему је проблем. Понекад је управо кроз анализу форме најлакше доћи до проблема суштине.

Не може се порећи да на протестима у Подгорици има и студената. Ту су и представници невладиног сектора, чланови политичких партија, као и лица која већ одавно знамо. Знамо и за њихов „огроман“ допринос развоју друштвене заједнице. И ако су или нијесу студенти посједују дипломе. Давно су „дипломирали“ на јединој школи која се цијени у актуелном систему вриједности – систему који, узгред, „не смије бити потцијењен“. На том систему се стрпљиво и плански радило протеклих тридесетак година.

Да ли су студенти сви који су млади? Да ли студенти могу бити и они у зрелим годинама? Ако састав „протестаната“ није претежно студентски, зашто се онда протести називају „студентским“? Одговор се вјероватно крије у раније поменутом имиџу, који поставља и кључно питање: ко, како и зашто креира тај имиџ „студентских“ протеста? Одговор на прва два питања – ко и како – треба тражити међу онима који обликују наратив о „студентским“ протестима.

Одговор на питање „зашто“ не треба заснивати на оптужбама које, без увјерљивих доказа, лако постају оспораване чињенице. Принципијелно, ови протести би требали бити усмјерени на рјешавање наслијеђених друштвених проблема који су довели до понављања незапамћеног злочина на Цетињу. Другим ријечима, било би очекивано да се међу захтјевима „студената“ нађу и они који би се бавили рјешавањем заоставштине – темељне „конструктивне грешке“ – због које као друштво патимо од самих почетака.

Било је за очекивати да међу захтјевима буде и смјена тужитељке Лепе Меденице, у складу са захтјевом породице убијеног Душка Јовановића. Рјешавање овог случаја не само да би донијело правду, већ би значајно олакшало и убрзало процес уласка Црне Горе у ЕУ. Такође, то би био кључни корак којим би се почело одмотавати клупко криминала и корупције, које деценијама оптерећује црногорско друштво.

Било је за очекивати да се међу захтјевима нађе и инсистирање на томе да се јавност коначно упозна са кључним питањима: ко је стварни власник „ничије куће“, ко се крије иза кастоди рачуна у афери „први милион“, ко су наручиоци дроге пронађене у магацинима породице Крстовић и компаније Воли, ко је убио савезног министра одбране Павла Булатовића, ко је одговоран за убиства високих званичника АНБ-а и МУП-а, и многа друга неријешена питања.

Колеге „студенти“, без културе сјећања нема ни визије будућности. Ажурирајте ваше захтјеве да вас подржимо, да нас све заједно „сунце огрије“!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: