Студеничке тајне у монграфији „Манастир Студеница, археолошка открића”

Студеници се, коначно, скоро све зна и то све налази се пред читаоцима у монографији „Манастир Студеница, археолошка открића”, првој овакве врсте код нас, која је издата прошле године (Републички завод за заштиту споменика културе и Археолошки институт), а чији је аутор др Марко Поповић, научни саветник Археолошког института САНУ. Овај комплекс један је од ретких који је систематски истраживан и то у целини и чији је вековни живот сада осветљен, након што су истраживања, која су почела још средином прошлог века, у почетку архитектонска а потом и археолошка, недавно окончана. Ишчитавање слојева земље који илуструју историју ове светиње водило је Поповића и колеге кроз лавиринт проналазака – од истраживања самих храмова и здања, преко артефаката од керамике, стакла и предмета култне намене, костију животиња, бронзе, сребра и олова па до гвожђа и камена. Осим Поповића и свему томе у монографији пишу и стручњаци за поједине области: Весна Бикић, Соња Стаменковић, Вујадин Иванишевић, Даница Поповић и Немања Марковић. Све пронађено богато је илустровано фотографијама, цртежима и плановима.

Како за „Политику” објашњава Поповић, неке дугогодишње недоумице су разрешене а дошло се и до интересантних закључака. Време првог разарања датирано је непобитно у време Косовске битке, када је манастир веома пострадао, иако саме цркве нису срушене, мада су биле опустошене. Потом, дилеме више нема – Стефан Немања заиста је потпуно плански подигао ову грађевину у пустом пределу, „које беше ловиште зверова”, како и пише у његовој биографији.

„Иако се веровало да постоји и друга опција, да је она смештена у оквире старије византијске тврђаве и да је прилагођавана датом простору, то се показало као погрешна претпоставка. Стефан Немања је тада, а реч је о 12. веку, ангажовао стручњаке који су прво осмислили комплекс па га онда и изградили и нису нимало одступали од плана, чак и ако нека решења нису била идеална па је јужни зид, на пример, често засипан бујичним водама. Обзиђе је специфично, у самом центру елипсе је Богородичина црква, око бедема су остале грађевине. Сматра се да је градња почела око 1186. године, када је Немања консолидовао државу, а већ 1196. он се ту повлачи, што значи да би се могло рећи да је сам процес подизања здања трајао око десет година. Наравно, фреске су урађене тек после његове смрти, када су његови синови Вукан, Стефан и Сава ангажовали грчке уметнике који су осликали манастир 1209. Из тог времена сачувано је чувено Студеничко распеће. Истраживања су, потом, недвосмислено показала и када су подизане остале цркве и делови комплекса“, открива човек који је Студеницу анализирао више од две деценије.

Током истраживања паралелно су откривани архитектонски остаци и археолошко-културни наноси, носиоци трагова живота.

„Најчешће смо наилазили на уломке керамике, новац, металне предмете, углавном гвоздене клинове, али и животињске кости, што нам је много говорило о општој слици манастирског битисања“, каже наш саговорник и додаје да би се могло рећи да је свакодневица у Студеници имала доста висок стандард.

„Манастирска трпеза је и иначе специфична, разликује се и од оне градске и од сеоске средњовековне, реч је о једном виду продуженог богослужења. Храна и пиће су се служили у декорисаним зделама, крчазима, врчевима за вино, било је буклија, чак и керамичких пехара али и увозних чаша од мурано стакла. Било је, сигурно, и сребрних посуда, али њихових остатака у овом случају нема. Не заборавите, то је ипак била владарска задужбина, тим обедима је понекад присуствовао и владар“, истиче наш саговорник

У то време намирнице које су биле доступне монасима и њиховим гостима разликовале су се од понуде коју ми имамо данас па је и јеловник био томе прилагођен.

„Коришћени су раж и пшеница, просо није, правио се хлеб, каша. Располагали су за малим избором поврћа, рецимо кромпир и парадајз уопште нису имали. Али, коришћене су, зато, разне врсте репа, посебно је била популарна такозвана љута репа, која је личила на данашње ротквице, само нешто већа. Ње има и на иконама. Млечни производи су били често на столу, месо ретко. Пронађене су кости углавном оваца и коза, свиња већ мање, док телетину нису јели. Занимљиво је да смо нашли рибље кости, које сведоче о томе да је, осим дунавске моруне, и риба из околних поточића, коришћена и риба која се може наћи ван тог поднебља. Што не чуди, јер је манастир, рецимо, имао своје поседе и на Скадарском језеру„, каже др Марко Поповић.

Манастирска трпезарија монументална је грађевина, која је такође привлачила истраживаче.

„Објекат који је настао у доба Немање и Светог Саве обновио је краљ Милутин, сада смо у то сигурни. Осим што је подигао цркву која се сада зове Краљева црква и велики конак, он је трпезарији дао један монументални тон. Место ручавања добило је тада зидане столове и мермерни трем“, истиче др Поповић

Ипак, неки детаљи још увек су под знаком питања. Како закључује Поповић, остаје отворено питање колико је манастир у своје најбоље доба могао тачно имати монаха, јер то није било могуће прецизно утврдити, будући да један део комплекса лежи испод садашњих конака, од којих је један подигао кнез Милош 1839. а други краљ Петар 1912. Приближним рачуном, након просторне анализе и податка да су у једној келији могли да буду највише двојица људи, долази се до броја шездесет. У равни хипотезе остаје и питање како је у потпуности изгледала владарска резиденција јер остатака нема, а откривен је само њен приземни деo.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: