Штрпце
1 min read
Милисав Поповић
Пише: Милисав Поповић
Навршила се 31 година откада су отети из воза њих 21 у станици Штрпце, па поубијани незнано гдје и како…
Возови стоје и пролазе, али они недужни отети отишли су да живе у сећањима својих ближњих и пријатеља.
Убијени су зато што су и њихова браћа учествовала у грађанском и братоубилачком рату који се тада распламсавао широм Босне и Херцеговине, а и шире. Рат никоме није брат, али је брат за брата и брат због брата и ратовао и гинуо од памтивијека.
Они који позивају на “суочавање са прошлошћу”, а таквих је највише из такозваних НВО, (Владина јаловина) свјесно или несвјесно призивају да се и убудуће суочавамо са оним што нам је била прошлост. (Умјесто осврта на минуло нуде нам сусрет са минулим.)
Годишњица страдања отетих из воза у Штрпцима обиљежена је у Подгорици поред споменика цивилних жртава рата, подигнутог у парку који је формиран на некадашњем турском гробљу које је свједочило о четиристогодишњој владавини Османлија на овим просторима. Поред родбине и пријатеља настрадалих, помену су присуствовали и неки који селективно жале жртве рата, који се “гребу уз туђа носила”, а своја не виде. Међу таквима запажена је и једна кучка снајка која “изгоре” за логорашима из логора “Морињ” код Херцег Новог, у којем нити је ко умро нити је ко убијен, а дјецу и старце Куча које је својевремено војска војводе Мирка клала и у огањ бацала, ни да помене. А морала је проћи поред споменика Мирковим жртвама на Медуну макар када је (ако је) ишла на сахрану своме свекру. Неће ваљда ни зли језици рећи да ју је томе научио до једног дана заслужни, а сада покојни свекар, прије него што су га претешке ријечи његових Куча, нажалост (то ја кажем), умориле.
Одавање поште недужним жртвама рата неизбјежно буди сјећања. Сјећамо се када је 1. марта 1992. године на сарајевској Баш чаршији убијен стари сват само зато што је носио заставу Српске православне цркве испред сватова. Ово је био ратни фитиљ који је асоцирао на максиму “свадбе нема без меса”, као што нема ни рата без ратних злочина. Мада, “зло чинити, од зла бранећи се, ту злочинства нема никаквога”. Како заборавити ријечи др Радована Караџића уочи босанско-херцеговачког крвопролиће изговорене у Скупштини БиХ – Немојмо се дијелити,” то је пут у пакао” – да би и сам, колико нежељено, толико и неизбјежно пошао тим пакленим путем. Некако упоредо са темом Штрпца, огласио се један из реда “штенаца” који упорно понављају лаж да је “највећа срамота” Црне Горе то што се преко 30000 њених војних обвезника одазвало на позив “отаџбина те зове.” (“Сини муњо, удри громе, те растјерај бизе с пазаришта”).
