• Поглед

Странствовање Риста Ћировога

6 година ‎ ИН4С

У вријеме клете Брозоморе, на просторе ломне Црне Горе, ђе је вазда горела свијећа, страшна су се десила распећа

Митрополит Амфилохије

СТРАНСТВОВАЊЕ РИСТА ЋИРОВОГА

У вријеме клете Брозоморе,
на просторе ломне Црне Горе,

ђе је вазда горела свијећа,
страшна су се десила распећа.

У једно су мјесто кажу људи,
Комунисти наопачке ћуди,

ритуално сахранили Бога,
да би народ лакше сварит’ мога,

ту њихову нову религију,
руше Цркве а граде Партију.

Манастире у штале премећу,
а за муку и срамоту већу,

часне људе муче кукавице,
Брадваревић допао тамнице,

пресуди му пестокупљавина,
једанаест да труне година,

у ћелију клетог казамата,
многе вјерне убише на врата,

родних кућа на очиглед ђеце,
псујући им и Бога и Свеце.

Ругаше се свему што је свето,
затирали кољено девето,

ко науми да за Попа учи,
било би му боље да се турчи,

н’о да Блажу допадне у руке,
такве бјеху послератне муке.

Сад слушајте причу добро знану,
што се деси о Илину дану,

баш педесет и шесте године,
на врхове зелене планине,

Бјеласице ђе ‘но пасу срне,
зор планине наше Горе Црне.

Тог се дана на њена рамена,
три велика скупише племена.

Морачани и Ровачки тићи,
испод Кома и Васојевићи.

Сви пристигли прије зоре ране,
пјесма јечи са четири стране,

одлијежу брда и бобије,
од Јована гласног и Добрије.

Поред простог народа је доша’,
и Брозове вјере Стегоноша,

Јовановић Блажо с’ Удбашима,
да провјери што то горе има.

Што то раде немирна племена,
дал’ бацају камена с’ рамена,

или њему око главе раде,
оће Блажо потанко да знаде.

Сабор траје сунце земљу грије,
Сури Оро по небу се вије.

Ведро небо без иђе облака,
понеко се гласне из пушака,

стално пјесме и здравице круже,
младићи се с’ ђевојкама друже,

све то дивно и лијепо бјеше,
док витешке игре започеше.

Изађоше момачке громаде,
на зелена поља и ливаде,

а око њих скупише се масе,
да гледају ове горостасе,

ђе кушају снагу и умјеће,
н’о тек тако ово проћи неће.

Јер пред браћу Морачане стаде,
младо момче још ријетке браде.

Витак, стасит, лијепога лица,
загледа га свака љепотица.

Није чудо весела му мајка,
потомак је великих јунака,

Хајдук Вељка и Војводе Мине,
а син Ћира људске величине.

Кога ‘штују Мораче обије,
јер он знаде смије и умије,

да бесједи као мало који,
сад син Ристо пред масом му стоји,

и ред чека да скочи ка’ Соко,
баш он Блажу западе за око.

Ристо Ћиров у томе је часу,
ка’ Обилић стајао пред масу.

Шеширић му сламени на глави,
доприноси љепоти и слави.

Ђевојке га погледују крадом,
други момци завиде му младом,

јер знаваху да се горска муња,
крије испод Ристовијех прња,

и ум блистав као у Његоша,
Радовића има Стегоноша.

Све то дивно украшава момка,
али прије јуначкога скока,

приђе Блажо Ристу Радовићу,
и рече му дај ми Соколићу,

тај шеширић што ти главу кити,
докле скочиш момче поносити.

Пружи Ристо шеширић сламени,
а Блажо се од чуда скамени,

кад се вину момак и кад скочи,
и најбољег за метар прескочи.

Па с’ тим скоком најави пред свима,
да он снаге и умјећа има,

и духовне амбисе да пређе,
узе шешир па са друштвом неђе,

оде Ристо пр’о зелених поља,
сад ће бити мука и невоља.

Запањени Блажо невјерује,
дал’ је јава или санак снује.

Дал’ је Ристо стваран или није,
па дозива људе из Партије,

и пита их за овог делију:
Ко је? Што је? Јели у Партију?

Пита Блажо и одговор чека,
тада му је један од њих река’:

Е тако ми Партије и Тита,
боље ништа да нијеси пита’.

Боље да нијеси проговара,
то је момче с’ Радовића Бара,

син четврти Ћира Благинога,
свакога би надмудрити мога,

с’ умом личи доста на Његоша,
н’о је мали злијем путем поша’.

Оће Ристо да носи мантију,
уписа’ је и Богословију,

благослов му Брадваревић даде,
онда Блажо говорити стаде:

Истог трена кроз народ зађите,
и Риста ми Ћирова нађите.

Па га одмах к’ мени доведите,
да на живом примјеру видите,

како Бога изгоним из људи,
свак’ ће живи ође да се чуди,

када види Блажово умјеће,
Ристо више вјеровати неће,

нит’ у Бога нити у мандију,
кад добије моју стипендију.

Кад му моји зазвече дукати,
истог трена мали ће да схвати,

да је боља Партија од Бога,
и Ћира ће заборавит’ свога,
а камоли Христа распетога.

Кад то Блажо рече у иједу,
отрчаше слуге да доведу,

испред њега млађанога Риста,
што је више заволио Христа,

н’о сво благо овога свијета,
младо момче од осамн’ес љета.

Боже мили и свети Анђели,
кад су Риста пред Блажа довели,

цио сабор скупи се да слуша,
с’ чим ће Блажо наопака душа,
да младога Радовића куша.

Онда Блажо као вјештак стари,
поче редом образлагат’ ствари.

Све около на около кружи,
оће рђа причу да одужи,

не бил’ момка неспремна затека’,
на послетку ‘вако му је река’:

Ао Ристо делијо момачка,
видим у Те’ тече крв јуначка,

надарен си мимо других људи,
н’о ме једно од тебе зачуди.

Рекоше ми партијски другови,
да су твоји забити плугови,

у погрешне њиве оранице,
зато Ристо наша перјанице,

приђи к’ нама докле касно није,
под окриље свемоћне Партије.

Партија ће силно да те стима,
за Те’ мјеста свуда ће да има.

Што пожелиш све ћемо ти дати,
само Ристо немој лудовати,

окани се Цркве и Мантије,
таквом момку тамо мјесто није.

Бирај коју школу ћеш да учиш,
и знај добро за чем се одлучиш,

Партија ће стипендије дати,
Блажо дужан неће ти остати,

само ман’ се Цркве и Олтара,
онда Ристо њему проговара,

смиренога гласа и покрета,
ка’ да му је осамдесет љета:

Хвала теби на твојој понуди,
н’о се Ристу Ћировом не нуди,

да продаде Вјеру за вечеру,
сад си Блажо превршио мјеру.

Ја изданак Ћира Благинога,
и потомак Мине великога,

за дарове твоје и не хајем,
главу дајем ал’ душу не дајем.

Душа исто што и трава није,
па тако ти Бога ил’ Партије,

окани се посла ћоравога,
и мани се школовања мога.

Ћиро мени даје стипендије,
а Милева друге ђаконије.

Од Партије не треба ми стима,
Ристо Ћиров једну жељу има,

и ни пред ким ја је нећу крити,
Поп ћу српски ваистину бити,

и ту своју понајвишу жељу,
остварићу пред свима ти вељу.

Кад то Ристо изговори смјело,
благодаћу засија му чело.

Дух се Свети с’ Неба на њ’ га спусти,
а народ се у чуду прекрсти,

јер знаваху да у Црној Гори,
нико тако са Блажом не збори.

Н’о кад Блажо разуми бесједу,
гордоумник плану у иједу,

ршум чини на младога Риста,
Радовићу виђећеш одиста,

што моћ значи Титове Партије,
до сад нико добро проша’ није,

ко у ријеч Блажову угази,
Радовићу добро ми се пази.

Виђећемо ко ће задњу рећи,
ово ласно неће ти протећи.

Окупљена маса занијеми,
сви стајаху као скамењени,

сви до једног осим младог Риста,
благодатна душа ова чиста,

не устукну пред сјеном из Ада,
што са Црном Гором гордо влада.

Већ поносно главе уздигнуте,
пошто није пољубио скуте,

злој Аждаји која народ тлачи,
упути се ка Доњој Морачи,

к’ родној кући на Зелене Баре,
ђе закони Божји господаре.

Мало прође дуго не потраја,
подиже се Црвена Аждаја,

Јовановић Блажо злотвор стари,
оће кобни наум да оствари.

Оће младог Риста да омете,
да науке не изучи свете,

јер Ристова бесједа га пече,
па љутито у Комитет рече:

Истог часа и из стопе ове,
оћу војни одсјек да се зове,

Колашина града бијелога,
да у кућу Ћира Благинога,

чи ме ђетић пред народом преша’,
истог часа пошаље депеша,

и у њојзи овако да пише,
нема Ристо одмарања више,

Морнарица чека те јуначка,
због твојега језика дугачка.

Три и по’ ћеш године да служиш,
исто тол’ко с’ пушком да се дружиш,

као војник Титове Армије,
па нек’ види ко се задњи смије.

Блажо збори а Партија твори,
бјеху часни Радовића двори,

залазећим сунцем окупани,
кад бануше ка’ вјетром дувану,

писмоноше са ледене Таре,
на Зелене Радовића Баре.

Испред куће Ћирове дођоше,
па ка’ људи у њу не уђоше,

него вичу из грла бијела,
да их чује Морача цијела:

Изађ’ Ристо носимо ти писмо,
јер ми ође за конака нисмо!

Млади Ристо пред њима изађе,
узе писмо без икакве свађе,

а кад им је угледао плећи,
стаде писмо читати стојећи.

Писмо чати Радовићу млади,
види да му око главе ради,

Јовановић Блажо и Партија,
па говори момачка делија:

Е тако ме Господ не убио,
неће бити што си наумио.

Јер ће Ристо из истијех стопа,
да с’ Европе Западне докопа.

Тамо нема Вазала твоије,
Ристо Ћиров танковина није,

него момче од ријечи тврде,
што сам река тако ће да буде.

Па уљеже у кућу полако,
онда мајци говори овако:

Мајко моја велика је преша,
ево ми је допала депеша,

Јовановић освету ми спрема,
морам бјежат’ јер ми друге нема.

Оће Рђа три године дана,
да ме бију таласи Јадрана.

Да не видим копна са пучине,
они тамо све ће да учине,

само да ме од Бога одвоје,
ал’ тако ми тврде Вјере моје,

од тог мајко ништа неће бити,
јер ја ћу се одмах упутити,

пут Европе слободарске наше,
ђе Титове не владају Паше.

Ту ћу своју школу изучити,
и ка’ Поп се овамо вратити.

Слуша мајка свога милог’ сина,
којеме је осамн’ес година,

а говори к’о старо чељаде,
трпи мајка превелике јаде.

Трпи мајка ал’ се ипак смије,
да бол душе од сина сакрије,

па му вели: Срећа нек’ те прати,
знам нећеш нас тамо обрукати,

учи сине и добар нам буди,
знај да сваком Господ с’ Неба суди.

Кад благослов мајчин Ристо доби,
и Ћиро га ада други ко би,

благослови очински полако,
а све ово сврши се овако.

Уз помоћ је једнога човјека,
Ристо брзо документа стека’,

за легалан прелазак границе,
па уз помоћ своје породице,

„диже сидро“ са Зелених Бара,
а до воза испрати га стара,

братска љубав и братско имање,
Лакићевић Јован у свитање,

са бесмртним Баном Поезије,
који више међу нама није,

н’о са Неба гледа на нас ође,
унук Мине морачкога Вође,

глава силног Мома Војводића,
испратише Риста Радовића.

Од тог’ дана тринаест година,
Ристо Ћиров људска величина,

по бијелом свијету странствова,
тамо стече звање Богослова.

Преко Берна, Рима и Париза,
до Атине античке је стиза’.

Пр’о Солуна и Горе Атонске,
диван цвијет земље црногорске,

газио је без икога свога,
а по вољи Милостивог Бога,

у Грчкој је ђе с’ не збори нашки,
Свети постриг примио монашки.

Па ту Ристо неста’ ка’ у води,
ал’ се Нови Радовићу роди,

за којег ће Васељена знати,
кад вријеме дође он се врати.

К’о што рече да ће да се врне,
у мантију по сред Горе Црне.

Тако ријеч одржа задату,
на врхове Бјеласице дату,

силном Блажу и његовој свити,
Радовића тога сада кити,

главу Митра, груди Панагије,
зна се да је то Амфилохије,

кога народ од милоште зове,
Архи-Ђедом Васељене ове!

Сочинитељ: Младен А. Шарчевић Црмнички
Октобар 2018 г.

Извор: Фејсбук страница Манастир Косијерево

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: