• Идентитет
• Издвојено

Страх од ћирилице једнак стиду од Његоша

1 min read

2 седмице ‎ ИН4С

Добар део оних који кроје судбину овом народу у последњих неколико деценија мисле како се равноправност пише искључиво латиничним писмом. И не би ту било ништа лоше да се број оних који следе такав „демократски“ принцип из године у годину драстично не повећава, не само у Црној Гори.

Дакле, писмо које је упамтило Црну Гору и пронело славу Црногораца данас се ни у траговима не може пронаћи у званичној кореспонденцији, медијима, јавној употреби уопште. Његову недостижну естетику претворили смо у предмет спрдње, ишчуђавања, заобилажења. Оно је код млађих нараштаја постало синоним за превазиђеност, знак гетоизације, сиромашни фонт или просто симбол обавезног писменог задатка којим се отаљава још једна у низу обавеза оне заостале школе из XИX века која никако да ухвати корак с временом и коначно нас научи како да се одрекнемо себе јер биткоини и берза не могу да чекају.

„Писмо које је пронело славу Црногораца код млађих нараштаја постало синоним за превазиђеност“

Недостатак свести и идентитетска конфузија учинили су да ћирилица, за сада, доминира само гробљима и ретким установама које егзистирају далеко од државног буџета. Али, онако како Чомски може да замисли архиву будућности, али не може човека који ће у њој нешто тражити, тако и ми сасвим лако можемо замислити гробље, али не и онога који ће умети да разабере слова на његовим споменицима.

Што се нашег језика тиче, он дели судбину ћириличног писма. Научна је истина да се његово познавање не препоручује. На пример, што се оскудније служите нашим језиком у сопственој држави, то су вам веће шансе да постанете нпр. министар. Убедили смо себе да спасилац народа и експерт може бити само онај који не познаје српски језик. Неки чланови владе ће само по томе и остати упамћени.

Ово у разговору за „Новости“ каже писац и политиколог Александар Ћуковић, кога су у свет књижевности увеле приповетке Вука Караџића које му је као дечаку деда Раде читао пре одласка на спавање, те приче Бранка Ћопића и епска поезија. Каже да је то било „лепо гориво“ за потпиривање дечачке маште и лак начин да се „зарази“ књижевношћу. На питање коме смета ћирилица одговара:

Ћуковић: „Ћирилицу туку и политика и технологија, али слабо шта радимо да јој станемо у заштиту“

– Нама самима, колико год то зачуђујуће звучало. Показујемо да је нисмо достојни. Ћирилицу туку и политика и технологија, али слабо шта радимо да јој станемо у заштиту.

Зашто се стидимо ћирилице? Зашто наши програмери не створе неколико нових ћириличних фонтова и учине је атрактивнијом новим генерацијама и технологијама?

– Страх од ћирилице јесте страх од самоспознаје, од сопства, од порекла, од имена и свести, од предака и завичаја. Страх од ћирилице једнак је стиду од Његоша, а стид од Његоша зна се где води. Бежећи од ћирилице ми заправо бежимо од себе и своје суштине. Бирамо судбину језичких гастарбајтера у властитој земљи. Журимо да деци угасимо свест о идентитету јер је то сигуран пут да их наједемо. По први пут имамо генерацију која је најпре проговорила на енглеском, генерацију која није у стању да мисли на српском језику, већ га се с муком „присећа“ у свакодневној комуникацији. Убедили смо себе да нам језик и писмо нису потребни, да нам идентитетске науке представљају губљење времена и новца, да нам свест о сопственом идентитету значи бесмислицу. Уколико се осврнемо око себе приметићемо да смо нама једини проблем искључиво – ми.

Обавеза писца

Може ли писац „заузети страну“ по питању писма? Какво је Ваше искуство?

– Како сада ствари стоје, чини се да писац мора заузети страну, јер је његова обавеза да увек буде са слабијим, угњетеним, прогоњеним. У овом тренутку, ћирилица је писмо на чијој страни писац мора бити. На њу се ишло и забраном и чекићем, и метком и прогласом, и законом и ватром, а не тако давно и логором у чијем паклу су нестајали они који су са првим дахом удахнули и речи ћириличне лепоте.

Има ли у томе можда елемената „културне издаје“?

– Својски се трудимо, рекао бих као мало ко, да маргинализујемо сопствену културу. Плашим се да ћемо, уколико већ нисмо, услед занемаривања сопствене културе постати ништа друго до једна омања егзотична медитеранска заједница чијим члановима су уваљене тацне и крпе како би испунили своју нову тржишну сврху служећи светском џет сету и страним туристима на пропутовању Европом.

Наравно, сем овог опортунистичког, постоји и онај елемент који уочава Цвијић, а то је психолошка затегнутост и ужарена сујета која најчешће води до енантиодромије. Издајом језика и писма издајемо себе, а издајник властите културе лишио је себе могућности да се постиди на матерњем језику.

„Журимо да у деци угасимо свест о идентитету јер је то сигуран пут да их наједемо“

У Црној Гори писмо је постало и политичка и идеолошка одредница. Да ли се слажете са овом констатацијом?

– У Црној Гори писмо је постало симбол политичке и идеолошке припадности и морам рећи да жалим због тога. Иако су оба писма службено равноправна, њихова употреба је у пракси постала идеолошки обојена, што одражава дубљу поделу у друштву око питања идентитета, нације, цркве и културног наслеђа. Латиница се све више користи у јавном и званичном дискурсу (у медијима, администрацији, образовном систему), и често је повезана са црногорским националним идентитетом, европеизацијом и дистанцирањем од српског културног простора. Ћирилица се, с друге стране, све више повезује са српским идентитетом у Црној Гори, Српском православном црквом и онима који се национално изјашњавају као Срби или су противници отвореног одвајања од српског културног круга. Писмо је, захваљујући политици, постало начин изражавања припадности, а не само средство комуникације. Политика је, нажалост, успела да подели људе и у тачки спајања, чинећи тако да богатство двојеписмености буде линија раздора.

Да ли очекујете уставне промене према којима би српски језик коначно постао службени у Црној Гори?

– У овом тренутку не видим политички потенцијал за тако нешто, упркос резултатима пописа и „стању на терену“.

Велиша Кадић

Нпортал/Новости.рс

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: