Страх од аутономног народног бунта

Не пада снијег да прекрије бријег, већ да свака звијер покаже свој траг – каже стара народна мудрост. Сљедствено томе, можемо рећи да је и актуелна НАТО позивница утицала да политички субјекти у Црној Гори покажу своје право лице.

Ако је нечега било корисног у прошлонедјељној НАТО позивници, онда је то чињеница што сада можемо до краја реконструисати позадину раскола у двије најснажније опозиционе политичке групације, уједно једина два парламентарна субјекта која се конкретно противе уласку Црне Горе у НАТО пакт. Однос према најважнијем политичком питању, које ће историјски одредити будућност Црне Горе, посебно сада када смо НАТО позивницом доведени пред свршен чин, најбоље показује колико је у расколима унутар ДФ-а и СНП-а било спонтаног незадовољства дијела функционера, а колико спољних утицаја, односно нечије амбиције да лично од Викторије Њуланд буде послужен истим оним кексом, који је дотична “FUCK EU дама“ дијелила по кијевском Мајдану.

Продршка режиму Мила Ђукановића за свих 26 година његове тираније, никада није била тања него по питању увлачења земље у НАТО пакт. Упркос жестоким притисцима и свеприсутној једностраној НАТО пропаганди, двије трећине грађана Црне Горе није спремно да подржи улазак у војни савез који је овај простор не само нелегално бомбардовао, већ и трајно загадио употребом бомби са осиромашеним уранијумом. Изузев Албанаца, ни једна друга друштвена не даје хомогену подршку група уласку земље  у НАТО. Како љетошња истраживања јавног мњења показују чак 30% гласача ДПС-а није вољно да продржи чланство Црне Горе у Сјеверно-атлантском пакту.

 Сваки разуман oпозициони политичар би овако спорно питање, препознано као ахилову пету четврт вијека несмјењивог режима. Међутим не и они који су прије неколико мјесеци иступили из својих пређашњих политичких субјеката. Од теме НАТО-а они и даље бјеже као ђаво од крста, једнако као што шеф локалне тираније бјежи од теме народног референдума.

Миодраг Лекић обећао је 8. маја ове године, да уколико позивница за НАТО стигне биће спреман да се одреди о овом историјски важном питању. Ето позвиница дође, а Лекић умјесто да напокон изнесе свој обећани став, крајње несувисло поручује да “Има важнијих тема од НАТО“.

 Лично знам да су у Лекићево обећање искрено вјеровали и неки јавно афирмисани противници уласка Црне Горе у НАТО пакт, који су недавно (не)формално приступили политичкој партији Демос. Међутим умјесто преиспитивања свог партијског ангажмана и подршке политичком лидеру, који на историјској прекретници за земљу нема петљу да јавно изнесе став, лидеру који више држи до мишљења Њуландове и службеника амбасаде САД, него до преференција двије трећине властитог народа, горе поменути поједнци почели су да преиспитују своје учешће у протестима против уласка земље у НАТО.

Умјесто обећаног изјашњавања да ли је за, или против уласка земље у НАТО пакт, Миодраг Лекић је подијелио став Алексе Бечића да наметањем теме НАТО-а, Ђукановићев режим подстиче даље подјеле у друштву. Алекса Бечић у релативизовању историјске важности могућег уласка земље у НАТО иде и корак даље, сматрајући чак да политичари уопште не би требало да се бави овим питањем.

Свако ко тврди да су у овом моменту од НАТО-а важније чисто економске теме, то ради из потпуног економског незнања, или јефтиног опортунизма срачунатог да успостави неприродан баланс између оних који га угошћавају мајданским кексом и ризика губитка цјелокупног гласачког тијела. Крајњи рок одређен  за коначан одговор на позивницу за НАТО пакта, ограничен је на максимум двије године, што се по економској теорији детерминише као кратак рок. Питања која Бечић и Лекић покушавају неспретно наметнути као важнија, попут повећања запослености и значајнијег поправљања стандарда грађана, могуће је рјешавати искључиво у средњем и дугом року, чак и у случају да Ђукановић сјутра преда власт прелазној влади.  

 Чланство у НАТО савезу не само да не би представљало никакав импулс за подизање економске активности, већ би како то показује примјер Бугарске, могло да представља баријеру за инвестициона улагања највећег значаја. Министарство спољних послова НР Кине, највећег глобалног инвеститора изнијело је негативан суд о могућем увлачењу Црне Горе у НАТО. Идентични ставови долазе и из Руске Федерације, земље из које је у Црну Гору стигло највише инвестиција и земље чији нам туристи доносе више од половине туристичких прихода. Стога сасвим је ирелевантно да ли ставови Алексе Бечића потичу из економског и политичког дилетантизма, или макијавелистичког опортунизма срачунатог да осигура своје мјесто на столу гдје “FUCK EU лејди“ Викторија Њуланд дијели свој мајдански кекс.

Склон сам да вјерујем у другу могућност, а управо је тај мотив Бечића и Лекића усмјерио да грађанске протесте започете 27. септембра, проведу у кабинетима Ранка Кривокапића и у јаловом ћаскању са шефом локалне тираније. Оваква позиција имала је погубне посљедице по висок иницијални  рејтинг њихових партија, који је сада сведен на границу цензуса. Намјера да и данашњи анти НАТО протест проведу под Кривокапићевим скутима, ДЕМОС и Демократе усмјерава ка политичком стечају. Стога намеће се питање, да ли је амбасада САД спремна да дозволи пропаст свог почетно успјешног политичког пројекта, пацификације водећих анти НАТО политичких структура?

Последњих дана у Москви сам обавио више разговора са значајним руским политичарима и водећим експертима за простор Балкана. Дошао сам у посјед информација да су САД Ђукановићевом режиму испоставиле задатак да на данашњем протесту понови сценарио провокација насиља од 24. октобра. Након понављања насиља и полицијске репресије од 24. октобра, услиједила би у садејству режимског медијског апарата и концерна Вијести, тотална медијска сатанизација ДФ-а, СНП-а и осталих отворених противника уласка Црне Горе у НАТО.

Поштовани пријатељи и саборци у супроствљању злочиначком НАТО пакту, свако ко на данашњи протест иде са намјером да руши и даје полицији за репресију, треба да зна да ће се тим чином наћи на истој страни са НАТО пилотима који су нас засипали осиромашеним уранијумом. Инциденти и дискредитација данашњег протеста ишла би у корист шефу локалне тираније који у НАТО хрли у намјери да спасе своју криминалом упрљану кожу, његовим поданицима, полтронима, шпијунима и ситним душама. Од успјеха данашњег протеста подједнако страхују како ови горе поменути, тако и западни дипломате и званичници, којима није у интересу да Црном Гором управља влада без њихове контроле, влада дужна да полаже рачуне само властитим грађанима. У фронту уплашених oд аутономног бунта народа Црне Горе налазе се и политиканти нахрањени мајданским кексом, инсталирани да вјештачким релативизовањем важности уласка земље у НАТО амортизују народно незадовољство.

Само мирним, достојанственим и упорним протестом можемо доћи до циља да се о НАТО пакту изјаснимо на слободном и демократском референдуму. Данашњи протест представља аутономни бунт обесправљеног народа Црне Горе, стога апелујем на своје саборце да србијанске и руске заставе не доносе на протест, јер биће других прикладнијих могућности да покажемо љубав и поштовање према Србији и Русији, двијема Црној Гори најближим државама.

Не у рат, не у НАТО! Живјела слободна Црна Гора!        

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: