Знак љубави и дужног поштовања према родном Стожеру, покушавам да отргнем из чељусти заборава збивања и догађаје кроз које је Стожер, са цијелим Затарјем и својим народом прошао. У редовима који слиједе осврнућу се на један од многих тешких и крвавих периода из прошлости овога краја. Била су то мучна и зла времена. Народ трпио муке Исусове. Нажалост, вријеме ствара дубоки понор заборава, а он гута сјећање на тешке, али славне догађаје.
Стожер
Пише: Светислав Шестовић
Знак љубави и дужног поштовања према родном Стожеру, покушавам да отргнем из чељусти заборава збивања и догађаје кроз које је Стожер, са цијелим Затарјем и својим народом прошао. У редовима који слиједе осврнућу се на један од многих тешких и крвавих периода из прошлости овога краја. Била су то мучна и зла времена. Народ трпио муке Исусове. Нажалост, вријеме ствара дубоки понор заборава, а он гута сјећање на тешке, али славне догађаје.
Стожер
Баш таква је била, у народу позната по имену Раоничка буна. Од 1903. са прекидима трајала је све до младотурске револуције 1908. године. Обухватала је крајеве Рашке, Пештера, Полимља, Старог Влаха и Затарја. Постепено се ширила и распламсавала. Био је то револуционарно-аграрни покрет сељаштва против чивчијског односа и националног поробљавања. Раоничка буна је никла на традицијама српске националне револуције – Првог српског устанка, имала је све одлике револуционарне борбе за национално и социјално ослобођење.
Стожер
Раоничку буну, као и многе друге, дигли су сељаци, јер нијесу могли трпјети зулуме, порезе и сва друге намете које су морали плаћати властодршцима. Додатно су аге и бегови народ оптерећивали и кулучили, до те мјере да су им узимали „и црно исподнокат“. Дословице, народ је за њих радио и стварао. Ако би се неко успротивио, најсвирепије је био кажњаван, прогањан, пљачкан, робљен и убијан. Ако би се масовније побунили, долазила је војска да их силом умири, и да им да до знања да тако мора бити. Гомилали су се бројни проблеми. Тешки терор, високи порези, завађеност и мржња достизали су границу неиздржљивости, гдје је српском народу било једино решење самоодбрана.Сељаци су највећи терор трпјели, па су и вође најчешће биле из њихових редова, као и све комитске и устаничке снагае до 1912.година.
Раоничка буна је добила име по раоницима које су сељаци предавали властима као упозорење да под постојећим условима неће обрађивати земљу. Из овога се може закључити да је сељаштво у овој буни користило све облике борбе, како против турских власти и њихових бројних пореза и намета, тако и против ага и бегова. Од појединачних убистава ага и бегова, преко разних бојкота, избјегавања турских власти, прогањања из села порезника и турских чиновника, паљења имовине, па до оружане борбе и љутих бојева са турском војском и полицијом. Борили како су знали и умјели. Ову буну нијесу жељеле нити подржавала ни Црна Гора, ни Србија. Није био изграђен један чврсти начин вођења буне и командни центар. Уз бројне недостатке, није донијела ни крајњи циљ – слободу. Међутим, имала је велике успјехе јер је уздрмала турско феудално царство и растресла његову управу у сјеничком и пљеваљском Санџаку и убрзало процес распадања Турске на тим просторима.
Поред економске борбе, буна је уздигла националну свијест народа, основе устаничке војске, и орјентисала га на борбу за коначно ослобођење.Зато су из редова сељака у овим крајевима била два батаљона, која су са црногорском војском,учествовала раме уз раме у Првом Балканском рату 1912.године,и коначно ослободили ове крејеве од турске окупације. То су били Прошћенско-барички и Премћанско- крупички батаљони.
Прије турске окупације ови простори били су Рашка област, стара Србија. За вријеме Раоничке буне област је подијељени на два Санџака – сјенички и пљеваљски.
Вранешки (доњоколашински) срез припадао је сјеничком Санџаку. Сједиште је било у Шаховићима, данашње Томашево, био је то срез без градског насеља. Имао је 34 села са 1.030 кућа и 6.337 становника, од којих 4.067 Муслимана и 2.270 Срба.
Спавало се са кладом под главу
Кричак-Затарје и Доњо-колашински крај били су поприште борби и обрачуна на овом простору. Била је то крвава Крајина у којој је владало незакоње и хајдучија. Овај предио назван је Крвава крајина јер се туда вазда краинило љуто и крваво, па отуда и назив. Ови планински гребени данас својом љепотом красе три општине – мојковачку, пљеваљску и бјелопољску. Ево како је Сретен Вукосављевић видио живот у Крвавој крајини: „Спавало се са кладом под главу да се не би утврдио сан, а са пушком поред себе. Сачекивало се да буде повише дружине, када се ишло куд. Затварали врло пажљиво дрвени капци на прозорима, пре него што ће се упалити светлост. Мирни људи се радовали великим снеговима, који, кад западну, онемогуће четовања, крађе и плијен“.
Премћани
Овим просторима увијек су крстариле хајдучке и комитске дружине. У то вријеме била је позната јака комитска чета Петра Азанца и комитска дужина Милије Јовановића Масјака. Турске власти слале су потјерне чете, које су више служиле за пљачку, отимачину, злостављање и хапшење српскога народа, него за обрачун са комитима.Затегнуте односе помеђу српског и муслиманског становништва, турске власти не да нису смиривале, но су још више продубљивале и мржњу сијале.
После бројних дипломатских посредовања Црне Горе и Србије и заузимања њихових дипломатских представника и рашко-призренског митрополита, Порта је 1905. године послала Шемси-пашу Бишевца да среди стање и заведе ред. Требало је да пронађе кривце, казни и заведе ред, али он то није хтио, ни желио.Напротив, његова мисија направила је још већи раздор и неслогу и продубила мржњу између Срба и Муслимана. Тада је Шемси-паша сазвао све народне прваке муслиманских и српских села на састанак у Шаховиће. На том скупу Срби су тражили да се заведе ред, да престану пљачке и насиља и да закони важе једнакоза све народности. Турци су тражили још већу контролу над Србима и у остварењу тога предложили да се у Прошћењу оснује српска испостава (мудирлук) у коју би радио један бег из Стожера, а у селу Стожеру и Барицама стражаре. Тај предлог су подржали Муслимани, поготово вранешки бегови. Срби су били против тога предлога.Тако се Шемси паша вратио необављена посла, остављајући иза себе још дубљи јаз подјела и раздора.
Вође Муслимана су радикализовали однос према српском народу, затварали им путеве и пролазе, онемогућили прилазе пашњацима, појилима, воденицама и за непуну годину дана убили су мноштво Срба и више њих ранили и испребијали. Крађе и отимачине биле су редовна и свакодневна појава. Ево и конкретних примјера насиља и имена жртава убијених, рањених и бијених. Нека од имена, које су Турци убили у тим селима од Прошћења до Маоча. Убили су: Радосава Влаховића, Шабана Ћоровића, Вукојицу Ћоровића, Милету Морачанина, Пера Кнежевића, Мару снаху калуђера Дамњана, дјецу од 12 година Милосава Бошковића и Перку,кћерку Мила Ровчанина бацили су у Тару, Перишу Бошковића, Мића Жујовића, Риста Бошковића, Тадишу Зејака, Радула Јоксимовића, Малишу Бујака, Ивана Бујишића, а рањени су учитељ Нешо Јоксимовић, Јово Бабић, Урош Цвијовић, Милан Петрић, и жена Стевана Грбовића.Тучени су: Петар Филиповић, Милован Морачанин, Недељко Медојевић, Гаврило Јокић, Петар Вујичић, Милун Смоловић, Милосав Брђо, Спасоје Јакшић, Саво Смоловић, Јаков Брђо, Јоко Шутовић, Бећо Зејак, Михаило Смоловић, Томо Јовановић, Аћим Брђо, Стеван Медојевић, Митар Вујичић, поп Перо Радовић Ципор, кмет Јаков Мрдак, Пољак Милош Бошковић, Добрија Бошковић, Петар Леко, Радоје, Тодор, Грубан, Милун и Јаков Бошковић, Станислав Ципор, Илија Мрдак, Димитрије Крговић, Василије Зејак, Милинко Крговић, Шабан Вуковић, Ферат Човић, Перо Шестовић, кмет Шупад Грбовић, Никола Цвијовић, Перко Бујишић, Добрица Перуничић, Мијат Перуничић, Урош Чабаркапа, Михајило Бабић, Новица Бабић, Вук Петрић, Ђорђе Ђосовић, Милинко Зиндовић, Гиле Потпара, Никола Ристановић, Илија Војиновић, Дмитар Војиновић, Раде, Секуле и Никола Џамбић, Милосав Нововић, Јово Перовић, Филип Чуровић, Новица Брајковић, Коста Вуковић, Спасоје Рондовић, Стеван Вуковић, Нешо Дамљановић, Ћиро Дамљановић, Миливоје Кљајевић, Милосав Перуничић, Алекса Бојовић, Грубан и Бошко Кнежевић, Мато Копилица, Бећо, Миливоје и Јаков Кнежевић, Јеврем Човић, Крсто Кнежевић, Периша Ћинћур, Јован Чечовић, Гледо Вуковић, Рашо Морачанин… и други.
Почетак Стожерско – баричке буне
Те 1905.године кренули су да попале село Крупиц, гдје је између браниоца и нападачадошло до крвавог боја на Гавањама, изнад Крупица. Тога дана погинула су два велика и прослављена српска јунака, Божо Шестовић и Мирко Бошковић, који су били страх и трепет за све муслиманске насилнике. Божо Шестовић је био четобаша из Херцеговачког устанка, који се славом и јунаштвом окитио на Вучјем долу. Тога дана је погинуо и Рустем Раповић, један од муслиманских вођа, који је повео војску на Крупице.
<
Турски срески начелник (кајмакам) из Шаховића наредио је да се почну градити карауле у Прошћењу, Барицама и Стожеру. Наредио је турској војсци да затвори границу на Тари и не дозвољавају прелаз становништва ни са једне стране.Становништво вранешко–пренћанских села имало је за потребу прелазити преко Таре ради трговине. У Црну Гору би тјерали воће, жито и ракију, а отуд догонили со, до које се у Црној Гори лакше долазило.Со је била много важна намирница, поготово за становништво које се бавило сточарством.
Премћани
У прољеће 1906. године, турски стражари припуцају на један караван са шест коња натоварених са џаковима соли, заплијене со и коње, а кириџије су успјеле да побјегну. Сељаци околних села са оружјем су отели со и коње од турских стражара. Ови поводи и тежак економски положај, истинске су невоље које су натјерале српски народ овога краја да узме оружје у своје руке и да тим путем траже своја права од неправде.
Збивања у Потарју достигла су тачку кључања када је шаховићки кајмакан изашао у Стожер, одабрао мјесто за подизање карауле и почела је градња. Окупљени Стожерани успротивише се градњи карауле. Срески начелник, шаховићки кајмакан, који је заступао власт и требало народ даштити, он у лику силника, ухвати из гомиле двојицу Срба и на очиглед свих стријеља их. Ту је прелила чаша, бројни проблеми, тешки терор, високи порези, завађеност и мржња достигли су границу неиздржљивости, и српском народу једино решење било је самоодбрана. Искупљени народ разишао се са скупа, отрчаше кућама по оружје и ту је борба почела и трајала цио дан. Стожеранима у помоћ су стигли и Баричани, па је кајмакан са својом војском био принуђен да се повуче у Шаховиће. Многи ово називају Стожерско-баричка буна.
Барице
Ова буна јесте планула у Стожеру и дигли је Стожерани и Баричани 11. маја, али се она брзо проширила на остала вранешко–премћанска села и трајала мјесец дана и зове се Вранешко – премћански устанак. У исто вријеме кад и у Стожеру, почеле су градње караула у Барицама и Прошћењу. Тада је у хану у Премћанима убијен власник хана Миле Радовић. Устаницима из Стожера и Барица одмах су се придружили Прошћенци, Премћанци, Вашковци и Крупичани. Тако се буна распламсала и захватила доњоколашинска и нека села пљеваљског краја – Кричка. Побуна је захватила и борбе су вођене од Прошћења, преко Сиге, Лепенца, Цера, уз Вранешку долину, преко Горица, Брезе, Маоча, Подборова, Борова, све до Таре. Захваћена села постала су поприште свакодневних борби за пуних мјесец дана. Неколико стотина побуњених сељака (њих око 700), уста на оружје.
Вашково
Све што је могло пушку носити из села Стожера, Барица, Прошћења, Обода, Лековине, Горица, Водног, Блишкове и осталих околних села Вранеша, а из кричачких села, из Премћана, Вашкова, Крупица, Борове, Котлајића, Маоча, Мијаковића, уста на оружје.Навешћу примјер како су се овдје, за слободу и крст часни, бориле три генерације. Илија Шестовић, један од вођа овога устанка, у борбу је повео поред бројне браће и синоваца, шест синова и седмога унука Михаила. Јер овдје нико никоме признавао није, да се слобода бранити несмије. Устаници су одмах протјерали турске страже из караула поред Таре. Устаницима је из Црне Горе, преко Таре дошло у помоћ око 150 добровољаца. Турске власти су објавиле да је то регуларна црногорска војска и да их има дупло више. Турска војска, јачине два батаљона (табора) са искупљеном резервом првог и другог позива (илавом и редифом) од Муслимана из Вранеша кренула је на устанике. При свом покрету ова војска убила је више људи, жена и дјеце, силовали жене и палили српске куће и имовину. Паљење српских села и пљачкање имовине чинило је и локално муслиманско становништво.
Паше су имале задатак да угуше устанак
Најжешће борбе вођене су на Стожеру и Барицама, а трајале су пуних седам дана. Само неколико дана прије почетка борби, у Барице је из Сјенице стигло сто товара муниције. Зато су устаници вршили снажне и и енергичне нападе и упорне јурише све докле нијесу заузели караулу и заплијенили свих сто товара муниције. Када су се снадбјели муницијом, потиснули су турске снаге ка Шаховићима и Вранешкој долини. У овим борбама на турској страни било је 15 мртвих и 20 рањених, док су устаници имали 4 мртва и 12 рањених. Када су устаници потиснули турску војску и почели је гонити према Шаховићима, онда су и они палили муслиманске куће. Устанике у борбама предводили су народни прваци и коџобаше (кметови), сеоски учитељи и свештеници. Међу њима су се истакли: Спасоје Војиновић из Премћана, Илија Шестовић из Стожера, Лазар Кнежевић из Вашкова, Јанко Човић из Стожера, Мићо Војиновић из Премћана, Шабан Вуковић из Стожера, Јаков Мрдак из Барица, Милентије Варага, Никола Човић из Стожера, Петар и Лале Јоксимовић из Стожера, Малиша и Мићо Леко из Стожера, Маринко Маџгаљ из Писане Јеле, Тодор, Грубан и Јаков Бошковић из Барица, Јован Шутовић из Прошћења, учитељ Нешо Јоксимовић из Горица, учитељ Јаков Војиновић из Премћана, поп Перо Радовић Ципор из Барица, Јаков Секулићи Јоксим Јоксимовић из Горица.Чим су почеле борбе, нејач, жене, дјеца и старци, почела се склањати у збјегове и бјежати преко Таре у Црну Гору. Неки су се склањали и у пљеваљска села која нијесу била захваћена побуном. Са собом су гонили стоку и носили све што се могло понијети.
Како би оправдала употребу бројне војске и велике покрете из дубине турскога царства, Турска је вршила пропаганду да се на страну побуњеника бори црногорска, српска, па чак и италијанска војска. Кроз своју штампу и преко власти ширила је пропаганде свакакве врсте, па чак и да је буна дигнута по наговору Аустроугарске. За гушење устанка одабран је генерал Шемси-паша Бишевац, заклети непријатељ српскога народа. Дато му је 14 батаљона пјешадије, артиљерија и коњица. Порта је послала дивизијског генерала Шукри-пашу, инспектора артиљерије Трећег корпуса, за кога се сматрало да је најспособнији турски артиљеријски генерал. Поред ове двојице, послати су још и следећи генерали: из Битоља дивизијски генерал Осман Рифат-паша, дивизијски генерал Анвери-паша, дивизијски генерал Нури-паша и бригадни генерал Хасан-паша. Шест одабраних турских генерала, са огромном војском, кренуло је на шаку побуњеника пут Вранеша и Стожера. План и задатак је да се устанак у крви угуши, да се све спржи, разори и поруши, да се устаничке вође похапсе, казне и слободарски народ обезглави, како им никада више неби пало на памет да се буне и дижу устанке проти велике турске царевине.Турској је већ додијало да се двије године носи и бори са сељацима по сјеничком и пљеваљском Санџаку. Настали су покрети турске војске из удаљених мјеста дубоко у турском царству.
Манастир Довоља у Премћанима
Ево како су текли мобилизација и покрети турске војске. Покрети су захватили бројне гарнизоне од Пљеваља до Солуна, а у пљеваљском и сјеничком Санџаку извршена је општа мобилизација сталног кадра и резерве. У Солуну су мобилисана два резервна батаљона са шест топова и одмах упућени возом до Митровице. Из Приштине су кренула два батаљона.Сва резерва у Авдет Хисару мобилисана је и послата на устанике. Из Скопља је кренуо један батаљон, док су из Митровице на Вранеш отишла два батаљона. Сва регуларна војска у Новом Пазару,Сјеници, Новој Вароши, Пријепољу и Пљевљима изведена је из касарни и послата у Вранеш и Премћане. Објављена је општа мобилизација првог и другог позива (илаве и редифе) од Митровице до босанске границе.Са искупљеном војском, топовима и коњицом, Шемси-паша кренуо је 17.маја из Новог Пазара, преко Пештера, за Бијело Поље. Новопазарска резерва успут је правила нереде злостављајући српски народ, а њих неколико су и побили. Остала искупљена војска кретала се из Сјенице. Сјеничка, нововарошка, пријепољска, бјелопољска и пљеваљска резерва (илава) сва је покупљена. У Сјеници се скрцала велика ратна спрема. Настала је општа мобилизација коња и коморџија. Коморе се непрестано купе, траже се коњи и делибаше (путовође). Дању и ноћу иду жандари и сазивају људе за војску, траже се коморе за пренос материјала. У Сјеници, сједишту Санџака, настало је право ратно стање и узрујаност.Редови стајаће војске, редифе и илаве, у буљуцима и таборима одлазе. Све што може пушку носити отишло је да бој бије са љутим устаницима.Бојећи се од проширења устанка, пљеваљској стајаћој војсци и резерви наређено је да остане на положајима у околини Пљеваља у случају да се устанак прошири и на остали дио пљеваљског среза. Слично је урађено у рожајском и беранском крају. Турске власти мобилисале су три хиљаде резервиста у околини Пећи и са Исом Бољетинцем послали у берански и рожајски крај.
Тешке борбе са Шемси-пашиним снагама
Сва ова бројна искупљена војска приступила је опкољавању вранешких и премћанскиг села. Силна војска и армада Шемси-паше стално придолази, по тим примјерима више је изгледало да иде у освајачке походе, као што је Мурат некада. Изгледало је да су Турци одлучили да жива ува српскога не оставе у тој крвавој вранешкој крајини. Да је Шемси-пашу на Стожерској висоравани чекао Лазар Хребељановић са својим четама, неби више војске повео. Због овако великог покрета турске војске међу становништвом села и градова у Рашкој и Полимљу владало је мишљење да се Турска спрема за рат са Србијом и Црном Гором, јер није нико могао да схвати и замисли да оволика војска иде на неколико побуњених села. Шемси-паша је долазио у Вранеш и прије, истина не са оволиком силом и војском, али добро му је било познато ским и како посла има.Знао је он добро да су на ове планинске висоравни савили гнијезда љути горштаци који су мријет навикнути. Када им је прелила чаша и крваве им муке додијале, дигли су се да на бојном пољу и попришту, са оружјем, права своја од султана ишту. Знао је он, кад од њих плачу и цвиле Каљићи, Мицановићи, Мушовићи, Кајовићи, Асанбеговићи, Љуце, Раповићи и друге муслиманске злице и траже помоћ од турске царевине, да је мука жива.Ко би могао други дизати устанак проти Отоманске царевине и борити се против царске војске, без иђе ичије помоћи, иако су били отомански поданици и на њеној територији.Овакво нешто у историји није записано, па је зато и дозвољено да се заборави. Да ли је било у свијету игдје да шака људи устаје против силне турске царевине? То се не може објаснити логиком, већ оним силним одушевљењем српскога народа из овога краја, који је вјеровао у своје право на слободу и попут Карађорђа, заметнуо кавгу са султаном, и са свог огњишта пуцао у државу која није била његова и народна.Знала је то добро Отоманска царевина, зато је и послала оволику царску војску и пред њоме шест одабраних генерала. С друге стране, Турској је ишло у прилог што Србија и Црна Гора у то вријеме нијесу жељеле никакве ратне заплете, па је била у могућности да се свом снагом баци на побуњенике.
Села спаљена до темеља
Један дио турских снага кретао се уз долину Лима, затим долином Љубовиђе ушао у Вранешку долину и стигао у Шаховиће. Други дио, од Бродарева пресијецао је преко Комарена и преко Кичаве, спустили се у горњи дио Вранеша, у Павино Поље. Лијеву страну Љубовиђе држала је турска војска, коју су устаници потиснули од правца Стожера и Барица. Пошто је без већих проблема ушао у Вранешку долину, почео је опкољавати устанике, који су били на десној страни Љубовиђе. Са бројном пјешадијом, артиљеријом и коњицом, Шемси-паша је свим снагама кренуо у напад. Устаници су давали упоран отпор.Нарочито су сачекивали предња оделења турске војске и наносили им губитке и уједно се повлачили према планинским висовиима Жубера,гдје су организовали чврсту одбрану. Жестока и крвава борба вођена је 25. маја на Стожеру. То је био први и право жестоки судар са новопристиглим снагама Шемси-паше. Устаници су организовали јаку и упорну одбрану и борили се храбро и херојски. Биле су то жестоко крваве борбе, гдје су биле велике погибије, и са једне и са друге стране. Наваљивала је турска војска велика и јака, али чете ових јунака нијесу одступале ни једнога корака. Са великом упорношћу и херојском борбом устаници су бранили своје положаје на Стожеру. Те крваве борбе трајале су скоро десет дана, а Стожер,тај бастион слободе, био је крваво поприште. Пред навалом бројне пјешадије и артиљеријеи неравноправне борбе, устаници су приморани да се повлаче преко Барица према Тари. Жестоке и крваве борбе вођене су 3.и 4. јуна на Барицама са редовном војском и башибозуком. Устаници су чврсто и упорно бранили положаје и одбијали турске нападе. Својом упорном борбом штитили су одступницу неборачком становништву, како би могло да пређе преко Таре и претјера стоку, те да га Турци не робе и убијају. Располажући великом надмоћношћу у војсци и у наоружању, Турци су 4.јуна заузели Барице. „У борбама погинуло је и рањено доста наших, али се незна тачан број, али по општем тврђењу извјештаја, број мртвих и рањених на турској страни није ни у ком случају мањи“. Нажалост, те бројке никада се нису ни сазнале.
Како су Турци које село заузимали, тако су га у огањ претварали. По селима спаљено је све што може да гори, куће, штале, помоћни објекти, сијено. У Стожеру и Барицама спаљен је и пасји колац. Горјела је земља. Дим се дизао над селима која су била у пламену. Дим и туга надвила се над цијелим крајем. Пуцњава и вриска, кукњава и лелек разлијегао се попаљеним селима од оних који нису успјели да побјегну. Етика, чојство и витештво Шемси-пашине војске и његовог башибозука осликавало се над нејачи, недужним народом и његовом незаштићеном имовоном. Силовање и убијање жена, недужне дјеце, старих и немоћних, било је њихово јунаштво.
Устаници,принуђени,повлаче се према Тари, стално сачекујући турску војску и наносећи јој губитке. Положај устаника врло је тежак, сила турска навалила, а помоћи нема ниодкуд. У Премћане се искупили сви устаници који су одступали и од Маоча и Борове, и од Стожера и Барица. На Премћанима 6. јуна вођена је цио дан жестока борба и упорна одбрана устаника. Поред бројне Шемси-пашине војске, пљеваљски Сулејман Хаки-паша послао је још 150 низама из Пљеваља. Тога дана на Премћанима Турци су имали велике губитке, а и код устаника било је мртвих и рањених. Међу погинулим устаницима тога дана били су Мићо, Илија и Ристо Војиновић, док је теже рањен народни првак Спасоје Војиновић. Послије битке на Премћанима, Шемси-паша је овладао цијелим крајем који су држали устаници. Премћане је запалио 10. јуна. Са војском је изашао на Тару, од Мојковца до Левер Таре. Наредио је да се поруше сви мостови на Тари, како устаници не би прелазили преко Таре и нападали турску војску, и да би онемогућио прелаз заосталог неборачког становништва.
Жубер
Устаници су, и поред тога што је Шемси-паша заузео све до Таре и контролисао територију коју су држали, прелазили у мањим групама Тару, или упадали из пљеваљских села, нападали турска оделења и наносили им озбиљне губитке. Србија и Црна Гора нијесу смјеле подржати оружану борбу устаника, како неби дале повод Аустроугарској за нова окупирања и продирање на исток. Оно Црногораца што је прешло Тару и помагали устаницима били су добровољци, који нису добили никакав владин налог, нити помоћ у оружју и муницији. Са оним што су имали код куће пошли су устаницима у помоћ. За вријеме устанка, књаз Никола налазио се у Аустрији и отуд послао је поруку да се устанак смири и дасе не прошири у остали дио пљеваљског краја, како неби изазвао Аустроугарску. За вријеме Вранешко- прамћанског устанка, аустроугарска војска изашла је из касарни и заузела положаје иза турске војске. Иако нијесу ступали у борбу, али су много значили за морал и борбеност турске војске. Сасвим другачије било је борити се кад виде да је и аустроугарска војска спремна на борбу са побуњеним сељацима.
Паша примијенио тактику спржене земље
Описат ове крваве догађаје, херојску борбу овога народа и његово мученичко страдање, са данашње временске дистанце немогуће је, а бацити апсолутном забораву велики гријех је. Овом народу храбрости никада није мањкало. Показали су то много пута и прије, а и послије.У тако тешким и судбоносним историјским моментима, не храбрости и јунаштва, него разума, сналажљивости и велике истрајности. Много пута су пред великом силом били присиљени да купе што се може понијети и што је неопходно за спас живота у збјеговима. Бјежећи са нејачи, са женама и дјецом, са старима и изнемоглим, гонећи стоку у покушају да се спаси што се спасити може. Ове прилике, многима је уточиште било на лијеву страну Таре у Шаранцима. Требало је склонити болесне, старе, дјецу и труднице. Како понијети неопходно? Гдје и како сакрити, закопати оно што се неможе понијети? Није било лако отићи и побјећи. Оставити и препустити непријатељу и огњу све што је муком и знојем у тешким условима створено. Борба за опстанак голога живота није имала алтернативу. У сваком случају, товарна снага је недостајала и мањкала. Јер је било много више тога што би се натоварило и потјерало које је неопходно за живот у избјеглиштву и што би ваљало спасити. С друге стране, био је велики број старих и изнемоглих који нијесу били за пјешачење, већ су морали јахати. Мајке су носиле колијевке на леђима, док су за руку водиле мало одраслију дјецу, које још није одрасло да може ваљано ходати, а уз дијете у рукама још додатни и неопходни пртљаг.
А када се умори дијете, које држи за руку, и њега упрти у наручје, ако не би нашло мјеста коњу у антрешаљ. Колоне народа и стоке од Крупица, Стожера, Барица и осталих околних села, као притоке сливале су се у једну велику ријеку која је бујала од Ривина, преко Борисављевица, ка Премћанама и Тари. Друге колоне су стизале од Прошћења и Црвене Локве, преко вашковскога брда. Треће су од маочкогкраја, преко Косанице, хитале према Тари. Тара са њеним врлетним и неприступачним кањоном је колоне усмјеравала само на одређена мјеста, јер се Тари неможе било гдје прићи и прегазити је. Из тога разлога правиле су се колоне и одмицало се споро. Прелази на Тари били су тијесни. Личили су на мравље путеве уочи кише. Прелазиле су колоне народа, натоварених коња и стоке. При свему овоме, свако је имао свој задатак, ко да тјера стоку, ко да прати товаре и остало. И смијешана стока је негодовала, одјекивала је рика и бука говеди, вриска коња, блека оваца, лавеж паса, све на свој начин је негодовало. Док у позадини одјекивале пушке и плотуни, водила се борба на живот и смрт, устаници су обезбеђивали народу оступницу. Многи нијесу могли и нијесу успјели измаћи турској сили, њихова судбина била је тешка. Пошто су потиснули браниоце, монструми су дохватили ножеве и угарке и растрчали се по вранешко-премћанским селима, а све уз аминовање Шемси-паше, све је предато огњу и мачу.
Његова стратегија је била политика спржене земље. Како је заузимао које село, Шемси-паша га је огњу предавао. У току борби, и када је потиснуо устанике преко Таре, попалио је следећа села: Стожер, Барице, Прошћење, Горице, Брезу, Водно, Маоче, Подборову, Борову, Котлајиће, Крупице, Премћане, Вашково и друга села и засеоке до којих је дошао. Спаљене су куће и све у њима што се нашло и што је за живот сиротињи потребно било. Имовина је пљачкана, паљена и бескорисно уништавана. Од српских кућа и огњишта направљена су згаришта, што није могло изгорјети, дало се срушити. Поред паљевине села и уништење имовине, заплене стоке, турска војска је починила грозне и свирепе злочине над нејачи, женама, дјецом и старима. Зулуми су нечувени и незапамћени, злочини и свирепост грозни и ужасни. Поједини случајеви су стравични да се при казивању човјеку крв у жилама леди. Најстравичнији злочини направљени су у Стожеру, можда због тога што је ту било жариште буне. Турска војска није поштовала, ни штедјела образ жена и дјевојака. Сва нејач која није успјела и није могла побјећи, била је на свиреп начин, онај прави злочиначки, убијана и клана. Понашали су се као најкрволочније звјери, чојство су изгледа мјерили по броју силованих жена и заклане дјеце. Двије жене из Стожера, Турци су убили камењем. Кћер Бошка Фуртуле из Стожера, и једна жена Брајковића, покушале су да се сакрију испод једног амбара. Турска војска их је спазила, набили бајунете на пушке и обадвије измасакрирали. Силоване жене у Стожеру турски војници су после убијали и над њима се иживљавали. Једној жени су просјекли дојке и кроз просјечене дојке провукли јој руке. Мајку Малише Лека, Санду, немоћну старицу запалили су у амбару, заједно са дјететом Јанка Брђа. Убили су у бјежању снаху Јакова Секулића из Горица.
Када су убили жену, рањено је и дијете у колијевци са којим је бјежала, а које је касније, само и напуштено, умрло. У Стожеру испод Врхова, заробили су два малољетна младића, један је био Дико, син Мила Шестовића, а други је био Војиновић, оба из Стожера. Прво су их живе одрали, а онда им је Рагиб Каљић одсјекао главе. На муке су душу испустили и три брата Марковића из Воднога, које су Турци били заробили.То су били Шемси-пашини јунаци који нису имали образа, ни страха, ни познавали Бога, ни Алаха. Злодјела која су почињена су бројна и стравична, које је данас прекрио вео заборава. План је био да се српски живаљ прогна, затре и уништи, а да се ту населе муслиманске породице које су бјежале из ослобођених крајева Црне Горе.
Изградити живот у опустјелом крају
Становништво окупираних села углавном је пребјегло преко Таре. По неким податцима, преко Таре је избјегло око 3 000 душа, са близу 100 000 грла разне стоке. Један мањи дио побјегао је у пљеваљске крајеве, који нису били захваћени побуном. Неки су успјели да пребјегну у Србију. Поред свих настојања мјесног становништва и црногорске власти да избјеглицама обезбиједи услове за живот, избјеглицама у Црној Гори живот је био тежак. Није имало довољно хране, па је наступила глад и немаштина. У Црној Гори народ је био оскудан са храном и без избјеглица. Становништво које је бјежало није могло пренијети храну, јер је спашавало голи живот, а храна је пропала, попаљена и заплијењена од Турака. У временском добу када се одвијао устанак, и под нормалним околностима нема довољно жита и хране. Да би се помогло и бар мало ублажиле невоље пострадалом народу, по Србији је почело прикупљање помоћи за пострадале.Помоћ је прикупљана широм Србије, а у Пожаревцу је за један дан прикупљено 1400 динара и упутило преко Црне Горе избјеглом народу. Избјегли народ, који је пребјегао у Србију, примао је новчану помоћ.
Као што је претходно речено, да овај устанак нити су жељеле, нити га помагале ни Србија, ни Црна Гора, оне су предузеле дипломатско посредовање код турске владе да се поврати мир, гарантује повратак становништва и да га по повратку турске власти не позивају на одговорност, јер су устанак изазвале турске власти. Такође су захтијевале да се Шемси-паша са војском повуче из Вранеша и пљеваљског краја. Шемси-паша је поставио услов, тражио је да му се преда 12 народних првака да им суди. Послије предаје народних првака, вођа устанка, народ се може повратити у њихова села. Устаници на ово нијесу пристали, знали су да Шемси-паша убија невине људе, па чак жене и дјецу, а не да не побије вође устанка. Тражене захтјеве поднио је Порти посланик Србије Симић. Црногорски посланик Матановић тражио је пријем код султана. Султан га је примио и обећао Матановићу да ће му изаћи у сусрет и настојати да се поврати мир. Међутим, ствари су се отезале, јер се ставу султана противио велики везир. Српски конзул у Солуну протествовао је код Хилми-паше, инспектора за балканске вилајете, тражећи да се становништво поврати у своја села, да престану борбе и да се над враћеним становништвом не врше насиља. Успио је да за посредовање приволи и италијанског конзула у Солуну, који се за побуњенике заузео код Хилми-паше.
Дипломатска посредовања уродила су плодом и Порта је одредила валију косовског вилајета да крене на црногорску границу, састане са црногорским представником и да се поврати мир. Влада Црне Горе одредила је министра војске Јанка Вукотића за преговоре са Турцима. Двије преговарачке стране састале су се у рејону Мојковца, гдје су постигли споразум да се устаници и избјегли народ врати у своја села, а да их турске власти не узимају на одговорност због учешћа у буни. Овај мировни споразум имао је карактер међудржавног уговора склопљеног између Црне Горе и Турске, то је била гаранција устаницима да се могу повратити, а да турске власти не могу дивљати над њима.Тако се од 10. јула народ почео враћати у своја села. Сиротиња се враћала на своје огорелине у попаљеним селима, без игдје ичега за живот. Била је то спржена земља, гдје је требало из пепела градити живот наново. Сточни фонд био је знатно уништен, многа сиротиња упропаштена и остала без игдје ичега, склањајући мал (стоку) по збјеговима одакле су Турци пљачкали, сада се нису имали ни с чим, ни гдје вратити. Било је то вријеме страве и ужаса. Разорена им је и уништена сва имовина.
Слобода није имала алтернативу
Наредна 1907. била је неродна и гладна година. Народ је кренуо изнова и са нуле да прави и обнавља попаљене куће и помоћне зграде. Правио савардаке и мање брвнарице да би имао гдје да главу склони. Земља се морала обрађивати, њиве сијати како би се обезбиједила кора хљеба за породицу, јер помоћи није било ниоткуд.Турске власти су почеле са понижавањем и осудама због масовног учешћа у буни. Све наоружане су разоружали, забрањивали им да носе драге капе, а натурили им бијеле кечева. Поново су почели да граде и обнављају карауле. Турске власти, и поред потписаног уговора да неће никога хапсити, похватали су народне прваке из вранешких и премћанских села и осудили их на дугогодишње робије. На сто једну годину робије осудили су коџобашу Лазара Кнежевића из Вашкова, а на дугогодишње робије осудили су: Јанка Човића, Илију Шестовића, Николу Човића, Шабана Вуковића, Милентија Варагу, Петра Јоксимовића, Лала Јоксимовића, Малишу Лека, Ћоса Фуртулу, Мића Лека и Крста Човића сви из Стожера, учитеља Неша Јоксимовића из Горица и Маринка Маџгаља из Писане Јеле. Њих су оковане у тешко гвожђе, повезане међу собом ланцима, турске власти дотјерале у Сјеницу. О врат су им окачили револвере као знак да су бунтовници. Из Сјенице су прослијеђени у Скопље и Солун. Узалуд се за похапшене заузимао црногорски и српски посланик у Цариграду, српски конзул у Солуну и Скопљу и митрополит рашкопризренски Нићифор, али све је било узалуд и безуспјешно. Српски конзул у Солуну заузимао се и код Хилми-паше, а српски конзул из Приштине код валије косовског вилајета у Скопљу, као и митрополит Нићифор. Међутим, ништа није помогло, на сва та посредовања турске власти правиле су се глуве. Залуду је било сво дипломатско посредовање, похапшени народни прваци остали су у затвору у Скопљу и Солуну, све до младотурске револуције у љето 1908.године, када су општом амнестијом ослобођени.Турске апсане биле су право мучилиште кроз које су прошли поменути вранешко-прамћански прваци. Никола Човић слободу није ни дочекао, већ је отрован у затвору. Илија Шестовић због тешке робије умро је након пола године када је кући дошао. Сви су они били доведени до тих граница, да их ни породице нијесу могле препознати.
Кањон Таре под Премћанима
Овај горштачки народ, по својим особинама изврстан војнички материјал, био је вазда спреман жртвовати се за слободу и борити се за своја права. За његову храброст, отпорност, пожртвованост и херојску борбу заслужио је свако признање. Без ичије помоћи, без војне организације, без чврсте војничке дисциплине, без јасно утврђених старјешина и старјешинског кадра, устали су на оружје и успијевали су да недјељама пружају оружани отпор турској регуларној војсци. Малобројне чете устаника, са мало наоружања и муниције, ударале су на многобројну, добро опремљену и савремено наоружану турску војску. У тој херојској борби, упорно су држали своје положаје, јуначки улијетали у бојеве, храбро нападали, а херојски се бранили. Својом храброшћу, са слабим наоружањем, без довољно муниције разгонили су турске регуларне батаљоне.Таквој храбрости, ријешености и упорности можемо се само дивити. У тим борбама многе су погибије биле, а које су данас у заборав пале, на жалост, умјесто признања, добили су заборав. У вријеме трајања борби, страдале су многе породице, страдала је народу имовина и потпуно је био раскућен. Слобода није имала алтернативу и за ту борбу ништа жалили нијесу. Породице склањали у збјегове и борбу даље настављали. Са тешким болом, стегнута срца, подносили су губитке, али одустајали нијесу, отпорни, навикнути на тежак живот и немаштину, стојички су подносили све невоље. И када су принуђени да престану са буном, сматрали су је само одложеном „за боља времена“. Посебно признање заслужују сеоски прваци, те вође и организатори буне и устанка који су трунули у турским прљавим, мрачним, и мемљивим апсанама.
У таласу побуна од 1903.до 1908. године, најжешћи и најкрвави био је Вранешко-прамћански устанак, који је букнуо у мају 1906. године, у народу позната и по злу запамћена ШЕШИН-ПАШИНА ГОДИНА, која се и данас по злу памти и тако назива. Које био Шемси-паша? Шемси-паша Бишевац из Бишева код Рожаја, исламизирани Куч Чоловоћ, а прозвао се Фејзовић, брзо је напредовао – од турског аскера до паше (генерала), прочуо се у гушењу побуне и код нас у крви угушио Вранешко-премћански устанак 1906. године. Погинуо је 1908. године у Битољу, убио га је турски официр, присталица младотурака. Раоничка буна је убрзала распадање и нестајање феудалне Турске. У томе је и највећи револуционарни и ослободилачки значај раоничке буне.
