Ко смо?

Пише: Стефан Грломан

Смијешно је, тешко и често питање “ко сам?” а и још од тога теже “ко смо?”, ко смо сви ми, ко смо ти и ја? Космо(С)!

Тамо ћу те отјерати да те заварам, слажем, збуним, али и отријезним, вратим себи и вратим се себи… Тамо ћемо се открити…

О! Пробудих се из полу сна и тешка срца рекох себи (и теби): Звијезда сам падалица! Само то. Па то је лијепо, мислим… Мислиш и ти. Ма, ђавола лијепо…

Знаш ли забога штоје Звијезда падалица? То је метеор – комета… Мала стијена, каменчић из ко – смо(СА). Е тај сам… И људи ме забораве, само се обрадују када ме виде, засијају им очи… А ја умрем, угасим се, спржим – изгорим. Изгорим од жеље, од љубави хрлећи ка њима у загрљај… О, да! Комета.

Распрснем се на комаде, нестанем у бескрају – и то нико не види… Пала је, кажу.. Ено је – пала је! Да, пао сам, а донио сам наду – у томе је моја срећа.

А што ја и од кога да пожелим и чему да се надам, која је Звијезди падалици – Звијезда падалица? Не умијем да желим… Несрећан сам због тога.

Знаш оно када ме је много у твом животу, када сам ту сваки дан, посвуда по твом небу присутан… Када је “киша метеора”. Досадим ти онда. Заманта ти се, а и ја се изгубим, не знам која сам од тих комета…

Тако збуњена, завртиш се, плешеш слободно, занесеш се и изгубиш тло. Полетиш и зарониш, постанеш вир. Мали вир. Па онда од тога настане цунами… Па да! Вир – цунами ( торнаду, тајфун ), су исте појаве. Вир је само микро представа цунамија.

Што онда бива виру мој? Кад велики камичак -метеор – комета падне на тло твог тијела, или у дубине твоје душе – океана, он изазове таласе, немире, вјетрове, облаке – вирове! Цунамије… И тако се вежемо…

И куд ћу, како ћу, гдје? Морам се препустити Цунамију, виру… Ту је твоја тајна… Виру се не опиреш… Идем до краја, са њим кроз све кругове, све до дна… И онда ме вир одврти назад, у контра смјеру, ослободи… Врати ме на површину.

Јер вир је круг, вир је живот! Мој, твој! Тамо удахнем… Отворим очи. Осјетим мир. Видим своју љубав – тебе.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: