Сто година од смрти Гаврила Принципа

Пише: др Александар Раковић

Маневри које је Аустро-Угарска организовала у љето 1914. на простору Босне и Херцеговине били су демонстрација силе с којом је требало суочити Србију и Црну Гору. Франц Фердинанд се није случајно шепурио у Сарајеву на Видовдан 1914. и тиме је изазвао реакцију Младе Босне. Пуцањ којим је Гаврило Принцип убио Франца Фердинанда био је гест српског родољуба и револуционара. У српској историји Гаврило Принцип и чланови Младе Босне остали су записани као хероји.

Велимир Мандић свjедочи о дивљању над сарајевским Србима у данима послије атентата: „Јест тако беше 1914! Дивље руље састављене из и онако полудивљих и до лудила заслепљених и фанатизованих елемената, девастираху под заштитом власти и војске – а у име ауторитета лика аустријског цара Франца Јосефа – све, па и оно што није носило обележја Србина власника“. Страдали су сви Срби, богати, средњи сталеж, сиромашни: „Јаук и вриска српске сиротиње разлеже [се] сарајевским улицама“.

Припадницима Младе Босне суђено је на монтираном Сарајевком процесу (1914), најзначајнијем у низу велеиздајничких процеса у Аустро-Угарској против српских родољуба који су сматрали да аустроугарског окупатора треба најурити из словенских земаља. Упркос тешким условима и малтретирањима којим су током суђења били изложени, припадници Младе Босне остали су вјерни овим идеалима. Принцип и другови су неријетко са иронијом и хумором пратили суђење које их је, углавном све, стајало главе.

Гаврило Принцип је осуђен на двадесет година затвора и тамновао је у ланцима у аустроугарском затвору Терезин у Чешкој. У затвору је био физички малтретиран, изложен изолацији, изгладнелости, болести, туги и патњи.

Хумани приступ према заточеном Принципу имао је психијатар Мартин Папенхајм који је Принципа описао као интелигентног младића, вјерног слободарској идеји, истинољубивог и поштеног човјека. Искреним односом према Принципу стекао је повјерење и прилику да од српског револуционара чује о његовој породици, дјетињству, љубави, родољубљу.

Ужасни услови у затвору погоршавали су Принципово здравствено стање. То што је као малољетан осуђен на двадесет година робије, није значило да га Аустро-Угарска није осудила на смрт. Заправо, осудила га је на најнехуманију смрт до које је Принцип морао да дође без руке и с отвореним ранама на тијелу.

Међу тамничарима који су се иживљавали над Принципом био и аустроугарски војник чешке националности Франтишек Лебл. Међутим, Принципово херојство и Папенхајмов став промијенили су однос Франтишека Лебла према српском заточенику.

Гаврило Принцип је у мукама умро 28. априла 1918. и није дочекао да види ослобођење и уједињење српског народа чијим је дјелима за свог кратког живота био опчињен. Међу војницима који су га сахранили био је и Лебл који је скицирао и забиљежио Принципово гробно мјесто како не би остало заборављено.

Од чланова Младе Босне, који су учествовали у завјери и атентату, Први свјетски рат преживјели су само Цвјетко Поповић и Васо Чубриловић. Поповић је 5. новембра 1918. у Сарајеву био у прилици да дочека сусрет какав су његови другови сањали, а нису га доживјели. Он свједочи да су се Сарајевом пронијеле вијести да возом стиже француска војска и народ се окупио на жељезничкој станици да ускликује Француској. Међутим, када је воз пристао у станицу један војник је рекао: „Ма какви Французи, ми смо Срби!“ У Сарајево је ушла војска побједничке Краљевине Србије, а Поповић о томе каже: „Тешко је описати шта је тад настало. За трен ока народ се измеша са војницима, наста грљење, љубљење, и плакање од радости… Целим путем до града одјекивала је песма и клицање српској војсци, краљу Петру и савезницима“.

Српски народ се одужио Видовданским херојима из 1914. и сахранио их је 1920. у јединствену гробницу на српском православном гробљу у Сарајеву. Пренијета су тијела шесторице атентатора који су животе положили у аустроугарским казаматима у Терезину и Мелерсдорфу: Гаврило Принцип, Недељко Чабриновић, Трифко Грабеж, Митар Керовић, Недељко Керовић и Јаков Миловић. Њима су у гробници придодата тијела атентатора погубљених 1915. у Сарајеву: Мишко Јовановић, Вељко Чубриловић и Данило Илић, затим тијело атентатора Марка Перина који је умро у Сарајеву. Такође, у исту гробницу сахрањен је и Богдан Жерајић (страдао 1910), атентатор на аустроугарског окупационог гувернера Маријана Варешанина. На капели Видовданских хероја у Сарајеву уклесан је натпис: „Благо томе ко довијек живи – имао се рашта и родити“.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: