Stihom sam pobjedio u muškom dvoboju

Pevati kroz stihove jeste oda životu.

Pre dvadesetak godina vanvremeni Duško Trifunović mi je podno Stražilova rekao: „Mladi Laloviću, pišeš dobre pesme, ali da bi pisao antologijske, moraš pevati iz života.” Snažna Trifunovićeva poruka koji je, uprkos svim nedaćama i nesrećama koje su ga snašle, slavio život i znao kako kroz stihove da ga proslavi bila je podsticaj pesniku Ivanu Laloviću da se iskaže kroz stih.

Snagu Lalovićeve poezije, koji ovih dana istrajava na novoj zbirci „Za drugim smislom” primetili su mnogi, o čemu svedoče i brojne nagrade „Pečat varoši sremskokarlovačke”, „Stražilovo”, „Srpsko pero”, „Zlatni orfej”, „Đurin šešir”…

Bar pola svetske poezije je, kako je tvrdio Karl Sandberg, napisano zato što neko nije imao hrabrosti da nekom izjavi ljubav. Evo iz koje potrebe, dubine potiče Lalovićev stih koji je i uspešan pravnik:

– Ja sam u onoj drugoj polovini Sandbergove podele. Počeo sam da pišem kako bih izrazio ljubav, bez straha, intenzivno, bez kolebanja. Može moja žena da potvrdi. Uostalom, nije mi malo puta rekla da me jedan stih odabrao, prelomio situaciju da bude moja zauvek, a konkurencija je bila vraški teška i prepredena. Stihom sam pobedio u muškom dvoboju. Ljubav je bezdno, odatle poleću stihovi kao jata malih ptica divnog glasa iz krošnji. Setimo se Njegoša, Branka Radičevića, Đure Jakšića, Šantića, Dučića, kako su pevali o duhovnoj i fizičkoj raskoši žene. Neuništiva vertikala.

Istorija književnosti, primećuje Lalović, može da potvrdi da je bilo mnogo pravnika dobrih, pa i antologijskih pesnika. Pomenimo Lazu Kostića, Dučića, Rakića. Takođe, zna se da su svi ti pesnici bili i dobri pravnici. Pesnik valja da bude pomalo pravnik, jer on mora da poštuje i primenjuje zakone, a zakoni vladaju i u prostorima poezije. Nalet nadahnuća je uvek podržan normama pesničkog zanata. Norma nije stega, već omogućava, ukoliko se poštuje, da pesma bude bez neravnina, cela lepa i sočna. Pravnik valja da bude i nešto pesnik, da svet oseti lirski, iz svih uglova, pravaca, potreba i zajednice i građanina, kako bi učinio društvo boljim, smislenijim i pravednijim.

O Lalovićevim stihovima pisali su Srba Ignjatović, Radomir Andrić, Milutin Lujo Danojlić, Nenad Grujičić, Prvoslav Ralić… Kako pesnik, poezija preživljava u ovim vanrednim vremenima, Lalović kaže:

– Nema vremena, čini se, u istoriji čovečanstva koja nisu bila vanredna. Od pećinskog čoveka naovamo. Pa, opet i onaj naš daleki, u snatrenju tako bliski rođak iz pećine, prevazilazio je svu patnju crtanjem, bolje reći pevanjem po zidovima pećine. Upravo su mnoga iskušenja kroz vekove razvijala ljudski umetnički izraz, kreativni naboj. I danas kada su vremena za čoveka vanrednija nego ikad, poezija živi. Jak je njen glas, iako je delovalo da je na margini. Pesnik ne može u okolnostima svetskih pošasti i intriga, potreba novih osvajača, uništavanja hlorofila da ćuti. Ako je pravi pesnik, a pravi pesnik je u osnovi duboko moralno biće.

Iza Lalovića je 12 knjiga poezije: „Skrovište”, „Drangulije samoće”, „Stara barka”, „Slovo pretka”, „Na škrge”… Evo, kako pesnik diše u ovim vremenima:

– Diše kako nalaže nova normalnost, preko, maske. Tu je maska da zadrži virus, povišene tonove, turbo folk, kič, ambroziju, bogme i samonegaciju. Pridržavam se preporuka. Ali ako virus i njegovi viruščići misle da maska može da spreči pesmu da se rasplamsa i da kaže istinu, gorko greše – kaže Lalović koji ujedno priča kako živi svoju poeziju:

– Živim je punim plućima. Poezija mi ne dozvoljava da pokleknem. Eno je u stanu, na vašarima, na svakodnevnim mestima mog Beograda. U kafani punoj prijatelja. Maše mi iz Nikšića i iz Mostara. Prenosim je na stranice nove knjige, uživam u činu stvaranja više nego ikad. I čitam je više nego ikad diveći se njenoj mladosti, svežini i dalekovidosti.

Izvor: Politika