„Стид ме једе и стид ме изједе“

Живимо у двадесет првом вијеку, испуњеним свим нељудским особинама које не припадају људском соју.

Тако нам дође све нељудско нормално и чинимо све да ту ненормалну појаву релативизујемо. А све што је нормално, морално и вриједно људског достојанства, прихватамо као изненађење, уз чуђење, зар још постоји чојственост у модерном времену лудила и разврата.
У том суноврату људског рода, бирамо лакшу страну људског понора, да се не издвојимо изнад просјека масе која је навукла лудачку кошуљу, коју и сами навлачимо, без обзира на последице, јер нам је у њој конфорније.
Није ми за Загреб, обичну паланку, који нема чиме људским да се поноси. Постали су центар нацизма за балкан и то је њихова лична карта. Уз антисрпски наратив и злочине над Србима чује се за њих. У том послу им помаже колективни запад и храни идеологијом четвртог рајха којим живимо у овом вијеку.
Навикли смо на Хрвате који немају стида. Њихови злочини које су чинили кроз вријеме трајања су њихов понос. Не пише узалуд на једном споменику у Баварској, негдје из седамнаестог вијека, који и данас свједочи са текстом „Сачувај ме Боже куге и Хрвата.“
Брину ме они конвертити у Црној Гори који су промијенили вјеру за вечеру. Они који слушају на своме кућном прагу злочиначку паролу „Уби, уби Србина“ и још приде, као „добри домаћини“, дочекују их по подгоричким Пабовима са пјесмама Томсона који слави злочине над српским народом…
Зар им нијесу пречи комшије и браћа Срби са којима дијеле улицу, улаз у згради…?
Тај мук црногораца и црногорских званичника (част изузетцима) чује се до неба!
Тај братски и комшијски мук и релативизација злочиначких порука боли до сржи. Боли сазнање да су Срби добили још једног мрзитеља у својој браћи по крви и вјери, као и вјековну потврду да је братска мржња највећа кад се усели у душу недозрелих и недоречених људи, који имају порив да се докажу нечим, па макар и мржњом према ближњему.
Па дођемо до следеће карактерне особине оних који граде своју будућност на мржњи и злочинима српског народа:
Кроз шупље им главе вјетар дува
Зера мозга за лијека нема
Да начини заклон од промаје.
Како дуне кривац ил сјеверац
Тако звижди испрана лобања
Окрећући главу вјетровима…
Забрињавајућа је безкичменост званичне Црне Горе у односу према Хрватској. Још више забрињава однос према трећини становника који се Србима зову, који је званично понижен, увријеђен, асимилован, национално оскаћен већ осамдесет година, а највише задњих двадесет година.
Свјестан сам да купимо мрве са астала либерално корпоративне хоботнице, које немају моралног зачина.
И није све у запослењу и пуном тањиру.
Некада су се Црногорци препознавали по чојствености, данас по конвертиттству. То је огромна разлика између наших предака који су гинули за своје и наше достојанство. Ми смо достојанство изгубили. Кад се присјетимо људског достојанства, позивамо се на претке, јер је међу нама то остало у траговима.
Господо који одлучујете у Црној Гори, вратоте нам достојанство да се препознајемо као људи и поштујемо као браћа или комшије…
У име Савеза Срба из Црне Горе
Жељко Чуровић

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: