Стеван Раичковић: У мојој глави станујеш
Стеван Раичковић
У мојој глави станујеш: ту ти је
Соба и мали балкон с ког пуца
Видик на моје мисли најтананије.
Понекад слушаш како ми закуца
Срце ко живи лептир из кутије.
Ја ти одшкринем врата: низ басамаке
Силазиш у врт за ког нико не зна.
На поветарцу лебдиш попут сламке.
(Док за то време, можда: неопрезна
Стојиш на неком рубу, испред замке…)
Некад (у мојој глави док баш скачеш
У морску пену, испод сунца, гола)
Спазим те како по киши прескачеш
Барице и сва у блату до пола
Журиш на посао с лицем ко да плачеш.
Пролази дан за даном и сва свота
Времена твог се по два пута збира:
Па пола око мога клупка мота.
