Стефан Ђукић: Чему служи држава?

Читав екс-југословенски простор, али и друге балканске државе, су изразито склоне тотемима. Недавно сам слушао једну радио емисију са директним укључењима у којој су се слушалац и водитељ сложили да је главни проблем државе Црне Горе у томе што се многи њени грађани не идентификују са њом. Ово није само став неког ситног новинара и огорченог слушаоца, овакве изјаве можете чути од политичара, колумниста, самопрозваних интелектуалаца, разнородних коментатора и бораца по социјалним мрежама. Само по себи, нема ту ништа лоше, док не поставимо питање – шта се перципира државом?

Идеја суверенитета, како се он теоријски разумије, је фактички мртва макар тридесет година на овим просторима (да не улазимо у питање старе Југославије, јер је то нека сасвим друга димензија). Босна је изашла из СФРЈ да би наводно сама одлучивала, а сада политичари из Сарајева сваком приликом трче ОХР-у да рјешава проблем умјесто њих док им у свим могућим органима сједе странци. Хрватска је приватизовала све што је стигла: не држи нити један кључни сектор у држави (телекомуникације, енергетика…) већ је све у рукама странаца, а сав суверенитет је пренијела на НАТО и ЕУ. Црна Гора, чији је „суверенистички“ блок побједио на референдуму, је своју сувереност показала тако што је све најљепше дјелове своје територије предала у руке странцима, ослобађајући их притом свих пореза и осталих дажбина. Као и Хрватска, странци држе све кључне секторе привреде,а владајућа партија је свела државу на колонију. Србија продаје своје пољопривредно земљиште арапима, најбоље мјесто у главном граду под велом тајне даје фиктивној компанији, а главна елита је „компрадорска“. Наравно, критике не стају овдје, ово је само врх леденог бријега.

Шта је онда љубав, идентификација према држави? То је, сматрају „патриоте“ , навијање за репрезентацију у спорту који вам се можда не свиђа, али сте дужни да га пратите „јер смо ту добри“, рука на грудима док свира химна и по могућности застава на привјеску, ретровизору или пешкиру. Драги моји, то није држава, то је фикција, то је Марксов „опијум за народ“ . Могли би и парафразирати почетак те чувене мисли: Човјек ствара државу, држава не ствара човјека.“ Теорија друштвеног уговора се слаже са овим – појединци су одлучили да се одрекну слободе коју су имали у природном стању, да се удруже да би могли, у заједници, да савладају проблеме са којима се не би могли изборити појединачно. Тако се у овом мисаоном експерименту сматра да су прве заједнице настале да би се људи изборили са природним непогадама, поплавама, пожарима, са агресивним грабљивицама. Али да би савладали ове препреке одрекли су се првобитне слободе, слободе која је налик на слободу коју имају дивље животиње, која зависи искључиво од њих самих.

Каква је држава данас, конкретно Црна Гора (а мислим да је потпуно примјењиво и на све државе региона)? Ми смо се заиста одрекли наше природне слободе да би били њени грађани: морамо поштовати законе (макар већина), плаћамо порезе свакодневно, понашамо се како се од нас захтјева. Али шта нам она пружа заузврат? Пружа нам изразиту несигурност на улицама, гдје нам ништа не гарантује нашу безбједност. У граду који не броји ни 50 000 становника, редовна убиства показују да држава не врши своју функцију. Нарочито кад се те пуцњаве дешавају у 15х испред вртића, у 21х преко пута ЦБ-а, у 20х на паркингу испред спортске хале након великог спортског меча, у 12х у једном од најпрометнијих ресторана. Одрекли смо се слободе и плаћамо порез да би били заштићени од оваквих предатора. Али државе нема. Данас се опет подигла цијела Црна Гора да, макар и симболичним доприносом, продужи наду једној породици да ће њено дијете наставити да живи. Који је ово пут већ? Чему служе наши порези и наш здравствени систем ако се дјеца лијече преко порука? Чему служи ставка у бруто плати сваког запосленог „фонд здравство“ ако тај систем никог не лијечи, ако новорођенчад бивају заражена на топлом кревету и онда се сви, од доктора, директора болнице до министра праве луди?

Лијепо је поносити се било чиме: својом породицом, својом улицом, својим пријатељима, својом државом. Али понос се мора заслужити, постојање се мора заслужити. Држава није пешкир, привјезак и национални тим. Држава је заједница која ће да лијечи, чува и помаже своје грађане. Задатак државе, говорио је Платон, а допунио га Аристотел, је у томе да грађанима обезбједи правду и могућност да остваре срећу. Криминалци на улицама, споразумна признања кривице са онима који су тешко оштетили јавна добра и „добри момци“ међу шефовима нарко картела са једне, уз драконске казне за људе који су сјекли своју шуму са друге стране говоре да правде нема. А лијечење дјеце порукама и личним донацијама показују да ни среће нема. Зато питање не може бити зашто неки не поштују државу, питање је – зашто држава не постоји, ако већ плаћамо порезе и одричемо се слободе зарад ње? Питање није оно Кенедијевско – шта можете ви учинити за државу, питање је – шта је икад држава учинила за мене када сам ја учинио све за њу, дајући јој оно највриједније, моју слободу?

P. S. Прије него што неки острашћени „патриота“ каже: “Мрш у Србију, Босну, Хрватску, Албанију…”, не мислим да је тамо стање ишта боље, али њих ћу критиковати када тим државама будем плаћао порезе и друге дажбине. До тад, критикујем ову која је дужна мени.

(Блог аутора)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: