Штедимлија: „Натруњени“ завјетници Душановог царства!

Савић Марковић Штедимлија је контроверзна личност из историје Црне Горе. У преовлађујућем дијелу јавности – он се исправно стигматизује као сарадник Павелића, један од бескрупулознијих пропагандиста злочиначке НДХ и смутљивац посебне врсте.

У мањем дијелу јавности, ономе који се налази у доменима екстремних занесењака и фантазера, Савић Марковић се посматра као „познати црногорски интелектуалац двадесетог стољећа и један од теоретичара црногорске нације”(1*), како га је, рецимо, дефинисао публициста Новак Аџић.

При томе, нико од тих љубитеља Штедимлије није у комплекснијој форми износио, бранио или образлагао Штедимлијине поставке о црногорској нацији што је, само на први поглед, јако чудно.

Управо зато, овај текст ће бити посвећем основним и почетним тезама Штедимлије, које ћемо лагано отварати, посматрати и анализирати кроз неколико текстова, да би заокружили причу.

Да би се утврдило – да ли је заиста Штедимлија направио теоретске поставке о црногорској нацији, и колико његове тезе имају научну, а колико форму научне фантастике- почећемо са наводима из његове књиге „Црвена Хрватска”. (2*)

И то ће бити интересантно, јер су дукљански кругови (ДАНУ), позивајући се на Штедимлију и његово штиво „Црвена Хрватска”, утврђивали да су „Црногорци поријеклом Хрвати”.

Међутим, о фантомској области под називом „Црвена Хрватска”, Савић Марковић у својој брошури каже следеће:

„У овом излагању потребно је нарочиту пажњу по­клонити чињеници, да област некадање Црвене Хрватске ни­је у прошлости била никад истакнути носилац ни хрватства ни српства, јер није била никад у чвршћем споју са центрима, који су били носиоци тих значајки”.

Дакле, већ у овој дефиницији имамо прво велико изненађење, мада, друга изненађења тек слиједе.

„Натруњена“ Србима из Рашке, Дукља се добровољно „србизирала“

У једном од поглавља те књиге, под називом „Претапање имена Црвена Хрватска у Црна Гора”, Савић Марковић- иначе залуђеник фантомског термина „Црвена Хрватска”, наводи:

„Посматрајући перипетије, кроз које је прошло насто­јање за промјену имена од Црвена Хрватска у Црна Го­ра, дакле од имена, које је народу давало карактер хрватског, до имена, које му даје карактер дијела српског народа, видимо да су пресудну улогу играли политички до­гађају и односи Црне Горе према Србији.”

Oва прва мисао Штедимлије – да само име Црна Го­ра носи у себи “карактер дијела српског народа”, говори о томе да ће наставак приче бити јако интересантан.

Тврдећи – „У том настојању видимо три карактеристичне фазе”, Штедимлија наставља: „Прва фаза је она, када је изграђивана држава Немањића, Црна Гора је била већ у знатној мјери натруњена Србима из Рашке и прећутно се подавала србизирању, јер је у стварању једне славенске државе на Балкану видјела најсигурнију гаранцију за очување своје независности и опстанка.”

Мора се признати да је изузетно симпатична Штедимлијина теза – да је у процесу изградње државе Немањића „Црна Гора била већ у знатној мјери натруњена Србима из Рашке”. У ширем образложењу те „натруњености“, видјећемо да се радило о Штедимлијиним наводима о масовном насељавању територије Дукље и Зете управо Србима.

Иначе, последњих неколико деценија често смо се сусретали с тезама зајапурених и озлобљених новоцрногорских теоретичара, који су тврдили да су Немањићи „насилно србизирали Црну Гору:.

Ипак, изгледа да им је Штедимлија већ у трећој реченици овог штива потпуно разлупао ту теорију.

Jeр, теза Штедимлије да су се Дукљани добровољно, или – „прећутно подавали србизирању”, и у њему видјели „најсигурнију гаранцију за очување своје независности и опстанка”, може само бацити у очај модерне црногорске теоретичаре нације.

Можете замислити, Штедимлија наводи „србизирање“ као – „гаранцију независности државе”! Чак каже – „најсигурнија гаранција њене независности”!

По овим изричитим тезама, може се чак помислити да је екстравагантни Штедимлија био, на неки начин. идеолошки претеча контраверзног српског историчара Јована Деретића!?

Јер, овакво тумачење историје, које предочава Штедимлија, данашњи поштоваоци Штедимлијиног лика и дјела третирају – „великосрпским лажима о историји Црне Горе”, у смислу – „А ђе добровољна србизација, то је било насилно?!”

Како Штедимлија тврди супротно – можемо закључити да је то, наводно, „србизирање Дукљана“ – ишло све уз пјесму и весеље. Или, тачније, као непримјетан процес дуготрајне асимилације мањинских старосједилаца те територије. Још тачније, придошли Срби их нису поубијали, како то раде неки други народи, већ су их просто растворили у својој маси.

Зећани су се стопили с Рашанима под српским именом

У наставку приче, Штедимлија свoје тезе развија овако: „Њено (Дукља, оп. а.) национално идентифицирање са Рашанима под српским именим имало је карактер, не само прихватања једног заједничког држав­ног имена више категорије, по њиховом хотимичном схваћању, него и давање потпоре Немањи као Зећанину, да позивом на национално јединство створи према вани сло­бодну и независну државу.”

Штедимлија, дакле, тврди да су се Дукљани национално идентифицирали с Рашанима „под српским именом“. Да би, као Срби, кроз „национално јединство” – подржали стварање „јаке државне заједнице”, као залога безбиједности од непријатеља у окружењу.

То је још јасније у наставку излагања, гдје каже: „Црногорци су попуштали насто­јању да се напусти старо национално име пред изгледом могућности стварања веће и јаче државне заједнице, јер су у томе видјели побједу своје концепције у борби за једну према вани јединствену и јачу државну заједницу.“

Овдје је интересантан још један детаљ. Наиме, док данашњи Штедимлијини фанови из „дукљанских кругова“ – Немању третирају „великим српским злом из Рашке“, сам Штедимлија Немању третира рођеним Зећанином, односно Црногорцем. И још додаје, да су Зећани тог времена Немањи давали потпору „у борби за једну – према вани јединствену и јачу државну заједницу!”

У наставку текста, Штедимлија прелази на другу фазу народне историје Црногораца, дјелимично бивајући опречан претходној тези о борби за јединство заједнице, те каже:

„Другу фа­зу карактеризира отпор према тој заједници, која није дала задовољење аспирацијама Црногораца, задовољење које су они очекивали. У овој фази се примјећује тежња за исти­цањем једног посебног имена, јер већ није било ни смисла ни могућности да се поврате старом, које је било напуште­но.”

Ове тезе, о наводној жељи Црногораца да напусте старо и преузму неко ново народно име, Штедимлија је прецизније објаснио у једном другом дијелу текста.

Прије преласка на његово цитирање, мора се нагласити да је у Штедимлија тим додатним објашњењем напросто разбуцао ставове „дукљанских кругова“ о континуитету народног имена Црногораца, којег су они предстаљали низом: Дукља- Зета- Црна Гора!

Наиме, Штедимлија је устврдио да су Дукља и Зета само географски појмови, и ништа више.

Штедимлија: Дукљани и Зећани су територијалне, а не национална одреднице

Ево шта, на примјер, Штедимлија каже о Дукљи: „Име Дукља имало је карактер само географског на­зива једног краја, те није ничим ишло за тим да и национално фиксира њене становнике. Географски териториј Дукље није се ни поклапао са територијима насељеним једним нацио­нално хомогеним становништвом, па није било ни могуће стварање, у правом смислу, националног назива име: Дукљани.”

О Дукљи је био јасан, али прецизан је био и за Зету, гдје каже: „Касније, када је постало популарно име Зета, које је новијег датума од Дукље, може се рећи да је њена област била насељена читава славенским и славенизираним елементом, али ни тада није било могуће њене становнике назвати Зећанима, придајући том називу карактер национал­ног имена.”

Већ смо видјели да је Штедимлија тврдио како је територија Дукље „натруњена Србима”, да се њено становништво затим измијешало, а потом и добровољно „србизирало”. Елем, из свега тога је закључио да је процесом створено сасвим ново становништво, којем је име – Дукља било туђинско, па је због тога дошло до појаве новог имена- Зета!

Ево тога дијела у оргиналу: „Именом Зета било је надомјештено старо и но­вом становиштву туђинско име Дукља са потпуно истовјетним значињем у свим правцима, осим у једном:

Зета је била ближе могућности да постане и национално име народа, којим је била насељена, него што је била Дукља. Зато што је у вријеме, када је њено име било довољно популарно, била насељена славенским живљем и смјештена у етнографски одређене границе, којима се издвајало од­сјечено од других крајева.

Али, ипак није дошло до усвајања имена Зећани као народног имена. Зета је остала као име само за један географски појам.”

Укратко, у ових пар редака Штедимлија је срушио бучне теоретске поставке „дукљанских кругова“. Дакле, по Савићу Марковићу, Дукља није могла бити носиоц народног имена, јер је била насељена разнородним становништво, Зета је имала шансу- али се то име није усвојило у народу.

Штедимлија, затим, наставља: „Распадом Душановог царства омогућено је остварење ове тежње, јер се тада Црна Гора појављује под својим именом, које јој је давало појам посебности и независно­сти. У овој фази је Црна Гора, ондашња Зета, била у опа­сности да се претвори као самостална западњачка земља у територијално проширење српског Душановог царства, које је у својој културној оријентацији нагињало Византији.”

Овдје Штедимлија наводи да су Зећани, наводно, били прозападно оријентисани, па им је свако приближавања „заједничке државе Истоку- ” Византији носило опасност за тај исконски „западњачки дух“.

Тезе о западњачкој земљи и духу, он ће и потом понављати у својим опсервацијама- и то је важан сегмент било какве приче о теоретским излагањима Штедимлије.

Име српско уздигло дух Црногораца у борби против Турака

Штедимлија је потом прешао на трећу фазу историје Црногораца, гдје каже: „Трећа фаза је она, која траје од издвајања Зете из Душанове државне заједнице, па до коначног усвајања имена Црна Гора са српским националним карактером.”

Понављајући да назив Црна Гора има српски национални карактер, Штедимлија у наставку објашњава да у трећој фази није постојала опасност од српских државних концепција, већ од Турака, рекавши:

„За трајања ове фазе српски народ био је углавном у турском ропству, без своје државе и назависности. Слободна Црна Гора није има­ла тада бојазни за своју егзистенцију од државне концепције поробљеног српског народа. Опасност је пријетила од тур­ске државне концепције и најезде, којој је Црна Гора сада морала и ради властите безбједности супротставити своје силе.”

И тако, без опасности од неких српских државних пројеката, Црна Гора се, по Штедимлији, бацила на ослобођење Срба од Турака, па и цијелог Душановог царства – јер се само тако могла ослободити своју сопствену територију. Уосталом, ево како то каже у оргиналу:

„Тада је она (Црна Гора, оп. а.) била једина у могућности да се бори за осло­бођење Срба, а на то је била и присиљена, јер је у њиховом ослобођењу од Турака могла видјети обезбјеђење своје властите земље од азијског освајача.

Право рада на осло­бођењу остатака Душановог царства од Турака она је почела изводити из јединствености свог и српског народа.”

И тако, да би „освештала своје право ослободитељке” Душановог царства од Турака, Штедимлија тврди да се Црна Гора морала „вратити“, гле чуда – свом „српском имену“, јер је враћање имену српском – „уздизало дух Црногораца”, и „по­јачавало њихову борбену снагу“ !

Ево како то изгледа у оргиналу: „У тој ослободилачкој мисији на Балкану Црној Гори је било потребно да се за моменат поврати опет српском имену, те да тиме освешта своје право ослободитељке, а с друге стране да указивањем на страдања и патње »братског српског народа« уздигне дух Црногораца и свестрано по­јача њихову борбену снагу у давању отпора заједничком непријатељу.”

Што се тиче Штедимлијине констатације – да се Црна Гора морала вратити имену српском „за моменат”, треба примјетити да је тај „моменат” потрајао цијелих пет вјекова. И, наравно, да је био дуг, сложен, тежак и мукотрпан тај петовјековни моменат- јер је, прије ослобађања Душановог царства, морала претходно- себе ослободити. Дакако, иако Штедимлија наводи- „Слободна Црна Гора…“,

А подловћенска Црна Гора је сама била под Турцима више од два вијека. Иван Црнојевић је изгубио своје земље 1.479. године, мада се може рећи да је тврди период турске окупације Старе Црне Горе био од 1.499. до 1.688. године. У та два вијека су под Ловћеном дизане изнуђене побуне, али и гушене са тешким последицама, посебно 1505. и 1520. године.

Опет, Брда су три вијека била под Турцима, и коначно се ослободила послије побједе на Мартинићима и Крусима 1.796. године. Окупација Подгорице и Никшића се завршила 1.876.- 78. г., послије дуга четири вијека ропства. Укратко, само своју малену територију- Црна Гора је ослобађала цијелих пет вјекова, мада – то је био један важни сегмент унапријед зацртаног ослобађања „Душановог царства“.

Године 1912. је престала дјеловати погонска сила српства

На крају овог сижеа који чини уводни дио цјелокупне теорије, Штедимлија закључује да је „моменат” петoвјековног опијања српством престао- “онога дана када је Србија, не само коначно постала независном државом, него заузела читав свој етнографски непрекинути териториј спојивши тако границе са Црном Гором (1912).”

А завршни извод му је следећи: „Тога дана престала је дјеловати она погонска сила, која је одржавала у животу тежњу за популаризацијом и одржавањем српског имена у Црној Гори.”

Дакле, Штедимлија тврди да су се Црногорци, као Срби и петовјековне српске перјанице, послије ослобађања васколиког српства, и последње стопе Душановог царства од Отомана, а све у мисији- ослобађања саме Црне Горе од Турака- морали одједном искључити из Срба?!

Наравно, поставља се питање, како је могуће остварити такву теоретску замисао у пракси, те извести преокрет- да се послије осам вјекова ношења српске идеје одједном све то заврши самоискључењем, и зашто? Наравно, врло тешко, а тачније- никако!

Логичним се намеће и следеће питање- које су то територије које обухвата Црна Гора, у етничком смислу, гдје би се тај „научни експеримент” извео?

Ако су то границе фантомске „Црвене Хрватске”, Штедимлија наводи следећи простор: “Дукљанин каже, да су се у њој налазили ови градови: Котор, Будва, Бар, Улцињ, Скадар, Требиње, Пилот и др., а такођер и ове области: Хум, Требиње, Подгорје и Зета”.

Ево, одмах се види да се оне не поклапају са, рецимо, данашњим авнојевским границама Црне Горе, јер су Херцеговина и Скадар изван тих области. Могуће је да Штедимлија мислио на границе Црне Горе из 1912./13. године, са проширењем које би обухватило Источну Херцеговину и дио Албаније све до Дрима, укључујући Скадар?!

А можда тој територији Црне Горе припада читава Рашка област (Санџак), и Косово, јер су их црногорски федералисти тражили 1941. године Италијанима, тврдећи да су те двије области „прапостојбина Црногoраца”?

Одлазак с пиједестала српства- у складу са западним духом

Дакако, независно од територије, што је важан дио приче – јер се то мора дефинисати због неопходности анализе проблематике у цјелости – Штедимлија као главни разлог такве своје жеље и пројекције- наводи потребу народа те области за афирмацијом некаквог- западног духа!

Тачније, он највјеровантије пројектује следеће- послије осам вјекова од прихватања заједничког српског имена, завршивши своју историјску мисију на пиједесталу српства, Црногорци тај трон требају напустити и искључити се из Срба, јер Црна Гора, од Неретве до Дрима, и до Шар планине, има нову мисију- да постане западна земља?!

Дакако, у остварању тог циља, Штедимлији су биле потребне сасвим нове теоретске поставке о црногорској нацији, које би подвукле народну индивидуалност. Направивши их с мноштвом погрешних теза, на крају су те његове псеудонаучне фантазије оцијењене као ненаучно трућање – чак и од црногорских комуниста.

На другој страни, што се тиче теза које је он изнио у поглављу – „Претапање имена Црвена Хрватска у Црна Гора”- а које смо овдје видјели, може се констатовати да је Штедимлија још 1937. запросто разорио све поставке ововремених црногорских теоретичара нације, које се борбено медијски пласирају у Црној Гори последњих пар деценија.

Штедимлијине тезе да фантомска „Црвена Хрватска“ никад није била носилац хрватства, да је Немања био Зећанин, који је имао подршку Црногораца, да су се Дукљани добровољно србизирали, а Зећани стопили с Рашанима под српским именом, да су Дукља и Зета само територијалне одреднице а име Црна Гора носи у себи српски карактер, те да су Црногорци као Срби имали историјску мисију да од Турака ослободе цијело Душаново царство, довољно говоре о тумарањима модерних националних теоретичара у Црној Гори, који протежирају оно што је Штедимлија прије осамдесет година оспорио својим тезама.

Укратко, изгледа да су модерни „дукљански научници“ запросто покрали све тезе Штедимлије, и преврнувши их наопачке – презентирали као своје!? Управо зато – јасно је колико оне вриједе, тачније – грош им је цијена!

Референце:

(1*) (Новак Аџић, Аџић- Грубачу: Црногорска православна црква из угла Секуле Дрљевића и Савића Марковића Штедимлије, портал ИН4С, 27. мај 2017.)
(2*) (Савић Марковић, „Црвена Хрватска“, Загреб- 1937., репринт Сплит- 1991.)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: