Староварошки врапци нападнути „државним“ заставама

Пише: Ранко Рајковић

Грађани, дошетајте до Сахат-куле у Старој вароши. Дођите да видите како своју државност прославља еколошка држава Црна Гора. Изненадићете се.

У врапчја гнијезда свијена у зидинама Сахат куле забодене су државне заставе. Врапци облијећу уништена гнијезда. Лепршају крилима око шупљина, слијећу, врпоље се и гомилају на каменим испустима и оближњој жици. Државне заставе се вијоре спречавајући врапце да се врате у разорена гнијезда. Тријумф државне симболике над природном је потпун. Врапчја, сивкаста јаја завршила су као мрље на плочнику испод Сахат Куле која уредно откуцава 25-ту годишњицу од проглашења Црне Горе еколошком државном.

Хоће ли икога забринути тужно-цвркутави митинг врабаца покућара уочи прославе 10 годишњице независности Црне Горе? Зашто би! Црна Гора је одавно стекла имунитет  на окупљања и тугованке бескућника. Црна Гора се посветила опијатима патриотског типа уз које се некажњиво може уништавати природа, ружити културна добра и обијесно славити идеологија.

Упркос раширеним култовима о државности, застави, химни и вођама, који Црну Гору  снажно повезују са Сјеверном Корејом, сигуран сам да у Сјеверној Кореји у част свог државног празника не би заболи заставе у  врапчја гнијезда пуна малих пјегастих јаја.

Како онда објаснити страдање црногорских врабаца? Сагледавањем парадигме црногорског друштва!

А црногорска парадигма гласи: Оно што није регистровано на црногорској политичкој сцени под правим или лажним именом свеједно, нема будућност. Оно чему народ није дао повјерење на изборима, покраденим или слободним свеједно, не може опстати у држави Црној Гори. Оно што није прошло кроз партијске борбене редове, гласачке кутије и листиће, вјеродостојне или фалсификоване свеједно, не може себи приуштити миран живот у Монтенегру. Зато су врапци  настрадали. У мултифлористичкој и мултифаунистичкој Црној Гори врапци су се показали исувише мали и неважни да би имали  своју заштитничку партију или невладину организацију. С друге стране црногорска застава је добила сопствени закон који јој омогућава да се нађе и опстане по било коју цијену на било којем мјесту.

Управо по том закону, изабрани представници народа тријумфално су заболи  државне заставе у врапчја гнијезда. Од стотина хиљада државних знамења које ових дана красе Црну Гору заставе у Подгоричкој Сахат-кули су јединствене. У тим заставама се огледају суровост идеологије и туга природе. Свако ко се служи чулом вида и мозгом на нормалан начин схватиће да су са државним заставама у зидовима Сахат куле, застава еколошке државе Црне Горе и застава културних добара Црне Горе спуштене на пола копља. Примијетиће и да  су разорена врапчја гнијезда још једна поразна чињеница о бездушности партијско-државних сценографија. Уочиће како свемоћна Партија по ко зна који пут искаљује бијес над немоћном црногорском природом и материјалном културом.

Да се безрезервно сврстам на страну врабаца, да будем против државних застава забодених у њихова гнијезда помогла ми је еколошка свијест и Курт Вонегат. Курт Вонегат оштри критичар америчког друштва записао је:

„Закон њихове државе, закон какав ниједна друга држава на планети није имала о својој застави налагао је следеће: „Застава се неће клањати ни пред ким и ни пред чим… Застава која се клањати неће била је дивна, а химна и испразна парола можда и не би биле посебно важне да није било следећег: многи грађани су били толико пута игнорисани, преварени и увређени да су мислили да се можда налазе у погрешној земљи, па чак и на погрешној планети, да се десила нека страшна грешка. Можда би их мало утешило да се у њиховој химни и слогану помињало поштење, братство, нада или срећа …“.

Ако вас ријечи Курта Вонегата  написане прије  четрдесетак година подсјећају на стање код нас, читајте Курта Вонегата. Читајте „Кланицу 5“. Читајте „Доручак шампиона“.

Ако вам је жао разорених гнијезда градских врабаца и наруженог споменика културе у Старој вароши развијајте еколошку и грађанску савјест. Можете послушати и композицију Лудвига Ван Бетовена о птици која тугује јер јој је кућа уништена и украден њен мали птић.

Они храбрији нека размишљају о ерозији нашег друштва, државе и природе. Јер ако је наша, као и свака друга природа највеличанственија у најмањим стварима (Natura et minimi maxima) онда је наша модерна историја најмизернија у настојањима да се прикаже што величанственијом.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: