Штап и шаргарепа

Томаш Дамјановић

“Чим нас политички супарници, својевољно, уведу у цивилизацију, са њима ће, у политичком смислу, бити готово.”

Звучи готово фордовски или – за оне са јефтинијом улазницом – као увод у петпарачки трилер, чији се сценариста не може похвалити нарочито изоштреним смислом за логику: антагонист, на први поглед, контролише ситуацију и диктира ритам радње, али, одмотавањем ролни филма, увиђамо да фабула скрива суштину ствари. Антијунак, заправо, константним ширењем страха разоткрива себе пред потенцијалном жртвом, али и гледаоцима, што нас доводи до обрта: колико је веће поље моћи коју заузима тај негативни лик, толико је мања његова снага да се одржи довољно јаким за коначни ударац. И, шта се збива на крају? Па, ето, збуњена замало-жртва своју трансформацију у хероја потврђује у мирном чекању да се антихерој, приводећи филм срећном свршетку, самопоништи.

Та, то је бесмислено! Коме би, велите, уопште пало на памет да замисли овако идиотски сценарио? И ко би нормалан желио да гледа такав урадак? Напокон, немогуће је, закључиће они ситничарењу склони, наћи озбиљног глумца који би пристао да учествује у таквој рашомонијади. У филмовима је, чак и оним нискобуџетним, такво што, може бити, неоствариво, али се, ето, складно оној поштапалици „Живот није филм“, у стварности, ипак, дешава. Штавише, пред нашим очима, док, симулирајући живот, вриштимо: „Хоћемо реалан садржај!“

Црногорско секуларно свештенство, опредмећено галеријом харизматичних лидера, субатомских политичких честица и НВО твитер и инстаграм активиста, тако вјерује да ће им Онај у чијем су вредносном кругу форматирани – хрлећи из побједе у побједу – очински уступити мјесто за којим тако гласно жуде. Прецизније речено, не баш он лично, него ће, јелте, Империја, до чијег нас је дворишта, својој и нашој жељи упркос, довукао, препознати фотогеничност доскорашњих каскадера и помоћних камермана, те им, великодушно, поклонити улогу главног глумца. Такво што би, разумије се, представљало потврду њихове аутономности и наше независности. Опет нека нелогичност? Можда! Али, утолико горе по логику саму. Напокон, појмовна рашчлањења “аутономије” и “независности” ствар су сваког од нас, понаособ, па не би било политички коректно запитати се – спрам чега или кога се, у нашем случају, те категорије одређују. Тим прије што, задржавајући се на тој теми, ризикујемо да налетимо на деструктивце који би могли да примијете како се, о нашем трошку, дошло до тога да се степен независности државе у којој живимо мјери умањењем нашег утицаја на њено дјеловање. Отуда је врло пожељно да се, потенцирањем приче о зубном картону и образовном профилу оних који живе са нама, делегитимише њихов потенцијално малигни утицај на заједнички интерес.

А, у чему се, могао би нас неко упитати, садржи тај заједнички интерес? Ко смо то “ми” и да ли смо, заокруживањем неког од бројева на изборима, било коме дали допуст да нам деконструише и изнова гради идентитетску основу? Још важније, откуд онима који и не учествују у било каквој трци, право да нас сецирају како им се прохтије?

Корак по корак, молићу. Прво бацимо поглед на држање Империје, безусловно слиједећи њене циљеве, макар то поништавало наше, не постављајући сувишна и опасна питања. Након тога, да видимо шта се може учинити за оне који су нас приближили рају у том, како се каже, одвећ сложеном и хвале вриједном подухвату промјене цивилизацијског круга. На концу, остаје да се онима којих се цио процес највише тиче објасни да је све што се предузима у наше име, макар било противно нашој вољи, за опште добро. Заправо, што је више у супротности са нашим хтијењима, то је ближе добру самом. Пожељно је, дакако, да то објашњење буде брзо и ефектно, да ухвати незнавене на кривој нози, попут залуталог метка.

Ако нам баш и није најјасније шта добијамо – као појединци и као заједница – безглавим срљањем за шаргарепом, онда је – ево нас, коначно, код тачке у којој постоји сагласност између двије фракције овдашњих глобалиста – најбоље да убрзамо корак и заборавимо на недоумице у вези са смислом тог јурцања. Циник ће додати како поента и није у циљу, него у путовању до њега.

Наши грађанисти, поменусмо већ, имају озбиљан проблем са логиком, али ни у томе нема ничег нарочито аутентичног, макар се, као у њиховом случају, радило о царству бизарности. Спочитавају свом мрачном предмету жеља досјетку о “експлозијама као нуспојавама убрзаног цивилизацијског развоја”, али не виде ништа спорно у томе што Империја, према којој развијају идолатријски однос, бомбама разгрће мрак трулог Истока. Нијесу, такође, начисто са собом ни онда када се баве прошлошћу Онога: никако да рашчлане, себи и другима, када се то дотични трансформисао из ненадмашног обновитеља хиљадугодишње државности у кочничара напретка и уништитеља исте те државе? И како му је сваки изборни тријумф непоштен, али је, ето, непристојно доводити у питање светачки карактер референдума? Како су му побједе нерегуларне, ако их посматрају и одбравају чак и они из срца Империје, у чије се мишљење, дакако, не сумња?
Биће, ипак, да је та наша логика мало прецијењена; у мисаоном склопу потенцијалних супервизора простора под најплављим небом, логично је оно што је сада корисно, оно што може дискредитовати бића заробљена аветима прошлости, ма колико то било контрадиктирно са оним у шта су се, колико јуче, заклињали.

Има, додуше, нечег врашки ироничног у том дихотомичном виђењу властите улоге у свијету: грађанисти себе доживљавају вјесницима напретка, умовима кадрим да продру много дубље од свих којима су окружени, али, истовремено, не увиђају, или им не смета, да кроз фамозне преговарачке процесе – ноторни еуфемизам за бескрајно и безусловно испуњавање прохтјева кројених по туђој мјери – и њима, као и Ономе, намијењена улога магарета које трчкара за шаргарепом. Баш као и нама што смо осуђени на њихово вођство. Неко ће тај пут, што бесмисленошћу помало подсјећа на онај који је прелазио Сарамагов Соломон, прећи уз мање озљеда, некоме ће се, можда, посрећити да се искраде, али се баш нико неће дочепати тог наранџастог поврћа. Проблем је што свијест о томе, по обичају, стиже прекасно, као накнадна памет, кад већ буде свеједно и кад се скоро и заборави куда се та убога животиња била запутила.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: