Стаљинова двострука одбрана Крима
1 min readТри недјеље након што је фашистичка мањина пучем преузела у власт Кијеву, аутономна република Крим постаће први украјнски регион, чије ће становништво имати прилику да се непосредно изјасни да ли своју будућност види у друштву које има претензију да му укине основна људска права. Избор им, дакле, неће бити тежак.
Велики стратешки значај овог полуострва са двоструко већом површином и данас троструко бројнијом популацијом од Црне Горе, уједно најбољој природној луци на свијету, препознат је од давнина. Са Крима је хришћанство почело да се шири међу Русима, а на његовој територији смјењивале су се власти Византије, Хазара, Татара, Отоманске империје и Русије. На Криму се налазила последња тачка отпора бијеле армије у руском грађанском рату. Године 1956. декретом Никите Хрушчова Крим је изузет из састава Руске федерације и припојен Украјини.
Као и свака област са бурном историјом тако и Крим осим опште познатих има и неке недовољно расвијетљене странице своје историје. Један такав период обухвата вријеме од грађанског па све до окончања II свјетског рата. Током 1941/42. црвена армија је из опкољеног Севатопоља пружала 8 мјесеци дуг отпор нацистичком агресору, који је тек послије великих губитака овладао Кримом. Жилав отпор севастопољских бранилаца у великој мјери је успорио њемачко ратно напредовање и лимитирао оперативну способност групе армија Југ. То је како се касније показало било од непроцјењивог значаја за одбрану Стаљинграда и укупни преокрет у рату. Из поштовања према подвигу његових бранилаца Севатопољу је касније додијељен статус Града хероја СССР-а.
Међутим анализа познатог руског политичког магазина “Аргументи и Факти“, објављена уочи прошлогодишњег Дана Побједе, рата показује да током Великог отаџбинског рата Крим није брањен само од нацистичког агресора. Анализа: “Због чега Израел није створен на Криму “ почиње приказом прилика на полуострву након повлачења армије генерала Врангела. Тада у новостворену бољшевичку државе почињу да стижу огромне новчане позајмице од стране формално највећег непријатеља комунистичке идеје – крупног капитала САД. Двоструко лицемјерје замодаваца и зајамопримаоица резултирало је стављањем плодне земље кримског полуострва под хипотеку. Касније је овај дуг конвертован у акцијски капитал у конгломерату “Joint“, у чијем су се посједу нашли милиони хектара најбоље кримске земље.
Истовремено са америчким капиталом, отпочело је планско пресељење јеврејског становништва са територија Украјине и Бјелорусије и њихово концентрисање на територији Крима, са циљем да се тамо створи посебна јеврејска република унутар СССР-а. Конституисање јеврејске републике Крим било је замишљено као прва етапа у формирању Израела у срцу Европе. Тадашња бољшевичка елита Бронштајн (Троцки), Голденбах (Рјазанов), Розенфелд (Камењев), Афелбаум (Зиновјев) и Гимер (Суханов) жељела је да спроведе потпуну дезинтеграцију некадашње територије царске Русије у лабаву конфедерацију више од 20 државица, са тенденцијом да се оне временом потпуно осамостале. Подршку свом плану имали су и од самог Лењина.
Није тешко претпоставити какав би био исход II свјетског рата да се овом науму није супроставио Јосиф Џугашвили Стаљин, те да је Хитлера на истоку умјесто обновљене империје дочекало 20 независних државица. Увидјевши да његови штићеници губе унутар-партијску битку Лењин је пред саму смрт о свом будућем наследнику на челу партије записао: “Тај Грузин је прави и истински, не само социјал-националист већ и груби великоруски шовиниста“. Недуго по доласку на власт Стаљин је национализовао конгломерат у посједу америчког крупног капитала, кримску земљу вратио под државно окриље, а совјетске Јевреје почео да расељава на Далеки исток.
