Шта ти ово треба, Емире?

Пише: Милан Ружић

Не могу оћутати излазак нове књиге Емира Кустурице. Морам рећи да је његов књижевни таленат огроман. Једини начин на који се може догодити да тај таленат буде оспорен, јесте да публика нагло изгуби добар укус, и то се мора рећи на самом почетку.

Дакле, пред нама је штиво које ће успети да одгонетне шифре које су стављене на браве нашег народа у најтежим годинама, а из визуре некога ко је одувек био најрепрезентативнији представник тог народа.

Ово је трећа књига Емира Кустурице којом он себе потврђује као искусног писца и једног од ретких који су спремни на уметнички вишебој зарад културног освешћивања српског народа.

Свака нова књига Емира Кустурице није само књига, већ и дар целокупном народу. Зарад настанка ове књиге, своју душу је преточио у слова, а њене корице увезао нитима које је извлачио опарајући своје ране.

Каже да су ово дневнички записи и ја му верујем. Међутим, нећу да га подржим у томе да је у питању само његов дневник. Ово је дневник српског народа у који су уписане све наше оцене са часова историје.

Те смо часове слабо походили, а оцене смо одувек морали да поправљамо. По овој књизи ћемо видети како смо прошли код овог професора!

Емир Кустурица је свим својим делима, па и књижевним, још једном доказао да је могуће откотрљати се узбрдо иако је рођењем бачен на низбрдицу у свету познату као Балкан.
Уз све ово, не могу а да га не запитам оно што се и он сам пита у наслову, а то је: „Шта ти ово треба, Емире?“

Шта ће теби онолики филмови? Што посади толико воће? Шта ти би да из прашине дижеш два града на местима на којима се одувек само рушило? Ти нађе да мириш оне који се од постања само свађају и да окупљаш људе у време кад се сви раздвајају и растачу! Има ко ће да мири, да гради, да сади, да сакупља, да храбри, да гура, да бодри, да помаже, да запошљава, да брани, да воли. Што мораш баш ти?

Можда би још неко волео да уради нешто добро, али од тебе не може да стигне! Све си урушено обновио! Све си прећутано рекао! Све си залутало извео на пут! Све си ненаписано написао! Све неснимљено си снимио! Све неодгонетнуто одгонетнуо! Нескућено скућио, неопевано опевао, распаднуто саставио и све о трошку својега мозга и своје душе! Па колико те још у теби има за себе и за друге? Кад ћеш се истрошити?
Мани се исписивања стотина страна! Остави се бољитка.

Ово је време пропасти. Немој мимо народа! Каква култура? Шта уметност? Није ово време гледања у људску душу, него гледања у туђе гаће! Немој бити оно што се не може бити у овом времену! Баци крштеницу кад већ живиш у времену некрсти! Одскачеш!

Сруши нешто! Окриви некога! Опсуј некоме мајку да видимо јеси ли човек! Реци и ти нешто глупо и беспотребно! Удари некога, убиј, рокћи, пали, заврни, покради, провозај у гепеку, уништи, саплети, удави да видимо да ли си жив! Ако нешто од тога не урадиш, убрзо ћеш бити парче мозаика које се ни у један од направљених не уклапа! Каква си инаџија, само ћеш због једног дела направити цео нови мозаик.

Не вреди теби причати. Ево ја ово пишем, а ти читаш. Остави се читања! Откуд ти дрскости да читаш у земљи у којој већина људи не зна сва слова? На све то, још и пишеш. Претерујеш!
Спусти камеру! Одложи перо! Баци васер-вагу! Склони тај ашов! Помери те књиге! Не дражи народ! Не нервирај беспосличаре и преваранте!

Пусти нас да данемо душом и одморимо од тебе. Ко је ово направио? Ко је ово снимио? Ко је оно написао? Ко је ово ископао? Ко је оно саградио? Сви само граје „Кустурица!“. Крив си што је твоје име и презиме одговор на већину питања!
Шта ти треба да једнога дана неко почне причу речима из „Подземља“: „Била једном једна земља…“, а онда је настави „у којој је живео Емир Кустурица творац овога, онога, свега и свачега.“

Ти си можда и једини пример у историји где народ једном човеку не треба да захвали за цркве, градове, филмове, књиге, фестивале и остале успехе, већ да му их опрости.
Знаш шта – добро је што идеш у Кину. Нека одмори овај народ од тебе. Спутаваш нас у самоубиству са предумишљајем!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: