Годишњица напада: Шта показује фотографија раздраганих Њујорчана у тренутку када се руше „Куле близнакиње“
1 min readФотографија Томаса Хепкера снимљена 11. септембра 2001, током напада на Куле близнакиње изазвала је толико полемике, да ће, ако ни по чему другом, бар због тога ући у анале.
Фотографија приказује групу младих Њујорчана који ћаскају обасјани сунцем у парку у Бруклину. Иза њих, изнад предивне плаве воде, на азурном небу, злослутни облак црног дима уздиже се над Мехентном. Све се догађа у тренутку најстрашнијег терористичког напада у историји САД у коме је страдало скоро 3.000 људи.
И послије догађаја приказаног на фотографији, бура око овог снимка се не смирује. Сам аутор је одлучио да је не објави те 2001. године, али и да је изостави из књиге у којој су објављене све фотографије које су забиљежиле ужас терористичког напада, а које су направили фотографи компаније „Magnum photos“ за коју ради.
Снимак је објављен тек 2006. на петогодишњицу напада и од тада изазива котроверзне коментаре.
Критичар и колумниста листа The New York Times, Френк Рич о тој фотографији је написао да она показује колико су Американци пропустили да извуку поуке из трагедије од 11. септембра, да се промијене и реформишу као нација.
„Млади људи приказани на фотографији нису бездушни, они су само Американци.“
Другим ријечима, у земљи у којој сви вјерују у боље сутра на фотографији су приказани млади људи који живе то боље сутра, упркос језивој сцени у позадини која ће оставити вјечни ожиљак.
Међутим, овакво тумачење фотографије које је изнио Френк Рич није наишло на разумијевање.
Момак у сјенци, са десне стране фотографије Волтер Сипсер тврди да су он и његова дјевојка која се сунча на зидићу, били заправо у некој врсти потпуног шока, ужаснути догађајима који се одијају у њиховој позадини.
Овај пар се чак пожалио да их је Хепкер фотографисао без њиховог знања и одобрења и то тако да је криво приказао њихова осећања и понашање.
Сада, пет година пошто је фотографија објављена и десет година од када је снимљена потпуно је бесмислено расправљати о моралности ликова који су приказани, самог фотографа или његовој одлуци да не објављује фотографију одмах послије трагедије.
Та фотографија је објављена, овај пут у Observer Review, на обиљежавање 10. годишњице 11. септембрa.
Међу стотинама слика разарања које су тог дана фотографисали професионалци и аматери, једино се ова издваја као „умјетничка“, као ироничан, дистанциран и зато „артистички“ приказ догађаја.
Ова фотографија нас више не наводи да судимо о моралу тих младих људи, она је сада историјска јер приказује катаклизмични догађај из прошлости, али и оно „нешто“ што важи за све историјске тренутке – сав живот не престаје због једне битке или једног терористичког чина.
То је порука коју нам умјетници и писци преносе вијековима. Историја није херојска прича – поручује та фотографија.
И данас, осамнаест година послије, она поручује: сјећања брзо блиједе, људи које посматрамо на фотографији смо ми сами, наши животи се послије трагедија настављају. Тај страшни догађај забиљежен прије једеанаест година припада прошлости, не садашњости.
Да бисмо осјетили сав његов ужас, сада морамо да гледамо документарце. А када их одгледамо, пребацићемо програм на нешто веселије, зато што нам је кристално јасно да је у име те трагедије широм света проливено исувише много крви, или само зато што је „чачкање даљинског“ у људској природи.
Људи на фотографији су једноставно живи, и не могу против тога, закључује, између осталог, у свом приказу ове фотографије новинар листа The Guardian.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: