Шта народ хоће, а шта може или – сакаш Вајферт?

Пише: Симонида Кордић

Двадеседтих година двадесетог века у време када је чувени Ђорђе Вајферт био гувернер Народне банке краљевине СХС, дошао је у Београд домаћин-сељак са југа Србије да од неке од комерцијалне банаке тражи кредит за унапређење свог газдинства. После дуже расправе са банкарским чиновником, домаћин је понудио као гаранцију за кредит своје имање. Чиновник је хтео само да му види леђа и прекрати заговор. Рече домаћину да ако мисли да добије кредит, меницу мора да му потпише сам Ђорђе Вајферт.

Домаћину отиде у седиште Народне банке и потражио Вајферта. Одлучна секретарица је уз гласну свађу покушала да га спречи да уђе у гувернеров кабинет. Када је Вајферт чуо галаму испред врата изашао је да види шта се дешава. Наш домаћин је искористио тренутак и затражио да му потпише меницу, жалећи се на неразумност чиновника из комерцијалне банке и уверавајући га да је он домаћин, да има велико имање и да ће паре вратити.

Вајферту је била симпатична појава овог предузетника, те му је драге воље потписао меницу. Са својим „пленом“ домаћин се врати у комерцијалну банку и уживајући у својој победи пружио збуњеном чиновнику меницу с речима: „Сакаш Вајферт? Еве ти го Вајферт!“

Такву јенду меницу јавност у Црној Гори већ годинама очекује да добије од опозиције, понашајући се помало као банкарски чиновник из ове анегдоте. Одбијају све друге гаранције, сва уверавања, рефернце… Вајферт, па Вајферт.

Већ годинама се на јавној сцени у Црноју Гори говори о томе да једини начин да се смени актуелни режим у изборном процесу јесте формирање јединствене опозиционе листе. Изгледа да је више листа или више странака које претендују да постану део власти, збуњујућ за народ и да због тога део идеалиста у бирачком телу проспе своје гласове дајући их најчешће новоформираним, малим странкама, а ти гласови потом по фамозном донтовом количнику доспеју у руке баш оних против којих су гласали.

Још је чуднија формула, по којој – што више странака то више апстинената. Изгледа да се наши бирачи понашају као у великој робној кући, где од силне понуде не знају шта да изаберу. Одмах затим се активира и психолошки одбрамбени механизам познат као „кисело грожђе“. Следе већ познате фразе „сви су исти“, „опозиција је никаква“, свесрдно подржаване и афирмисане у прорежимским медијима и у онима који имају своје нарочите фаворите на опозиционој сцени. Све углавном подсећа на неку фудбалску утакмицу у којој десетак играча трчи по терену, покушава да да го противничком тиму, при том се саплићу, падају, устају… Остали седе не померају се али се страшно нервирају што у утакмици никако нема голова и сложно примећују како ови што играју појма немају. Ти што седе могу слободно да устану и покушају да дају згодитак на радост публике али се то упорно не дешава. Уместо тога тражи се да се сви играчи на терену обједине, крену у напад, покажу резултате, а када се то деси и они који седе ће устати и пикнути лопту, да би се уписали у једину сигурну победу. И ту се можемо сетити још једне згодне анегдоте из скорије српске политичке прошлости, када је (опет) бистри сељак, овога пута Шумадинац, много хвалио Вука Драшковића, а на његово питање зашто не гласа за њега када га већ толико хвали, одговорио му је: “па гласаћу те кад победиш”.

Јасно је да је Сизифов посао расправљати се са народом. Народ у демократији има, или би бар требало да има, механизме одлучивања у својим рукама. Он има право да тражи што жели, биле те жеље разумне или неразумне, посао је политичара да их слушају, уобличе у остварљиве и корисне потезе и испоруче у политичким процесима.

Проблем је у томе ко, са каквим капацитетопм и на који начин испоручује захтеве. И, наравно, какви су ти захтеви. По друштвеним мрежама сваки ималац профила састављену изборну листу по сопственом нахођењу и укусу. Само та и таква ваља, све друге не ваљају. Нижу се спискови оних који не могу на листе, које обавезно треба избацити из политике, затим оних за које гласају само тата и мама, па оних за које не гласају ни тата ни мама… Приметно је међутим да ни математички алгоритми који непогрешиво читају психу и откривају преференце корисника друштвених мрежа, не могу да нађу заједничке именитеље у силним „јединственим“ решењима за унапређење наше политичке збиље. Како је тек онда опозицији која би требало да удовољи свима и испоручи победнички продукт?

Изгледа да консезус постоји само по питању „јединствене листе“. То је наш Вајферт. Ако има листе има и гласова, ако нема листе онда ништа. Још горе од тога, вишегодишњим папагајским понављањем мантре „сви на једну листу“ каква год она била, размишљење гласача се усмерава на то да ако једне листе нема нема ни победе. Тиме се директно стимулише апстиненција којом се из изборног процеса елиминишу само опозициони бирачи. Овом идејом, која је у основи племенита јер позива на слогу (а „слога биће пораз врагу“), вешто се манипулише из прикривених (наизглед независних) режимских центара. На опозициону сцену се редовно и благовремено лансирају наизглед тврдо опозиционе, најчешће неидеолошке странке (разне Позитивне и сл.), које редовно из неких нарочитих разлога не могу бити део опозиционог заједништва. Тако се, преко актера који веома вешто глуме опозицију, унапред минира свака могућност „јединствене“ листе. Као што смо и овога пута видели, чак и када највећи опозициони субјект пристане на сваки услов, повуче све своје челне људе, свакога ко би по било ком основу, било коме, можда, евентуално, случајно могао бити несимпатичан…ипак…ммммм…не.

И шта сад, кад су нам избацили Вајферта из игре? Уместо утопистичких решења, која су ништа друго до изговор: треба грађанска листа, треба једиствена, треба стручна, треба нестраначка, …треба схватити да поред онога што народ жели постоји и оно што народ може. На крају баладе механизми одлучивања су ипак у рукама народа – на крају народ или гласа или “седи по терену”. Бројке подржавају чињеницу да је математичка већина на страни оних који захтевају промене.

Владајућа странка је до сада на изборима успела до освоји највише нешто мање од 160 000 гласова, са свим притисцима, надуваним бирачким списковима, куповинама и другим неподопштинама. Укупан број уписаних бирача је око 540 000. Јасно је да у свом највећем домету режим може да рачуна на мење од трећине уписаних бирача.
Можда на инстинктивном нивоу, али сасвим јасно је сазрела политичка свест о томе да режим улази у завршну фазу процеса разоружавања народа од демократским устројством загарантоване политичке моћи.

Почело је са осиромашивањем – одузимањем финансијске моћи (финасијска нестабилност, осиромашен кућни буџет који усмерава бригу гласача на биолошки опстанак уместо на питања “високе политике”), наставило се са променом идентита и система вредности – искорењивањем, одузимањем утемељеног политичког или идеолошког контекста (традиционално савезништво са Србијом је проказано као ретроградно, познате историјске чињенице се релативизују и историјска улога Црне Горе која је у живом породичном сећању народа-бирача представља у потпуно измењеном светлу), а завршава се обездуховљавањем – изузимењем већинског верског утемељења.

То јасно препознају и светски аналитичари који се баве феноменом Црне Горе. ИФИМЕС у свом последњем извештају наводи “Хрватски држани врх покушава своје односе ојачати са Црном Гором и режимом Мила Ђукановића (ДПС). Чак су за вријеме пандемије за непуни мјесец дана Црну Гору службено посјетили Гордан Грлић Радман, министар вањских и еуропских послова Хрватске и предсједник Републике Хрватске Зоран Милановић и том пригодом изразили потпору режиму Мила Ђукановића. Те посјете не изненађују, јер су сви хрватски челници имали тијесне односе са Ђукановићем, али и са косовским челницима сматрајући то „природном коалицијом“ према Србији. Ради се о заједничком противнику Србији и њеном челнику Александру Вучићу (СНС). “

Та нова трансверзала, којом се јачају економске и политичке елите у Црној Гори, а сузбија политичка снага бирачког тела, заокружује се пројектом денационализације СПЦ, о којем ИФИМЕС аналитичари кажу: “Сада је актуалан пилот пројект Унијатизације Црногорске православне цркве (ЦПЦ) у Црној Гори, према којем би православни вјерници ЦПЦ у Црној Гори задржали „Источни обред“, а врховни поглавар би им постао римски Папа. Тиме би се ријешило канонско признање канонски непризнате ЦПЦ. Тај модел уколико би успио у Црној Гори би Хрватска жељела примијенити и код себе над преосталим, иначе десеткованим, православним живљењем у Хрватској.”

Ови последњи потези режима са музичком подлогом Томсона на таласима РТЦГ, имали су ипак значајан утицај на коначно освешћивање осиромашеног и злоупотребљаваног народа – бирачког тела, које је устало у одбрану светиња и у одбрану сопственог опстанка.

Јединствена листа је већ формирана. Формирана је на литијама. Литије су означиле почетак утакмице на којој су сви устали да трче ка голу. На литијама је било симпатизера мање више свих опозиционих, а богами и позиционих странка. На литијама су сви јасно исказали спремност да дају глас за спасење светиња и сопствено спасење. Народ је тако почео да чини оно што може. А народ може и да гласа. За кога год хоће. Ако не пикне лопту нема гола. Од две колоне или три изаберите коју желите. Само гласајте. Еве ти го Вајферт!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: