Шта је потребно да би се поправила репутација НАТО у Србији?

Пише: Александар Павић

Питање из наслова није трик питање, нити реторичко питање, нити филозофско питање. Питање је поставила директорка Центра за евроатлантске студије Јелена Милић у склопу „стручне радионице“ под називом „Партнерство за Србију: НАТО и стратешка комуникација“ одржане 7. јуна у Београду. Заправо, пуно питање гласи:

„Суштинско питање је шта НАТО, тачније, шта Србија треба да уради како би се поправила репутација ове организације у нашој земљи“.

Додуше, ради потпуности, како преноси Танјуг, директорка ЦЕАС је „додала да је одговор немогуће наћи без ‘постизања националне стратегије, друштвеног консензуса о томе шта је легитимно, а шта није, и ко је ко у овом систему’“.

Дубоко је ово питање и, као такво, није незанимљиво, чак ни за оне којима није посао, нити материјални интерес, да на њега нађу одговор. Занимљиво је чак и за заклете анти-НАТОвце, припаднике „радикалних струја са мање или више отвореном подршком Русије“ и „теоретичаре завере“ – како су учесници цењене радионице окарактерисали оне чија су гледишта супротна њиховим, тј. према њиховим речима, оне који „подстичу“ „анти-НАТО“ и „анти-западне тенденције“ у Србији.

Збиља, треба се запитати, ако ништа друго ради добре менталне вежбе – да ли се ишта може урадити да би се поправила репутација НАТО у Србији, у којој, и то према последњим анкетама про-западних Б-92/ЦЕСИД-а, преко 70% становништва има негативан однос према том војном савезу – и то у тандему са ЕУ (што значи да је сам НАТО још непопуларнији) – највећем и најбогатијем у историји човечанства.

Но, пре него што покушамо да одговоримо на ово питање, хајде да га ипак сузимо на то шта би то НАТО требало да уради, а не шта би то Србија требало да уради. Јер, јасно је, ако се говори о томе шта Србија треба да уради – односно „постизање националне стратегије, друштвеног консензуса о томе шта је легитимно, а шта није, и ко је ко у овом систему“ по речима Јелене Милић – заправо се мисли о томе шта би се, првенствено преко српских медија – а и образовних институција, могло урадити да би се становништву Србије успешно испрао мозак и насилно наметнула орвеловеска љубав према Великом брату. А то није баш „демократски“ – јел’ тако?

Дакле, хајде да кандидујемо неколико, тачније четири ствари које би НАТО могао да уради да би истински бар покушао да поправи своју урушену, руинирану репутацију у Србији. Наравно, списак се увек може проширити, а вероватно ће бити добровољаца спремних да управо то ураде.

1. Самораспуштање НАТО. Ово би било најбоље и најједноставније решење. Тиме би се коначно укинула већ четврт века анахрона блоковска подела европског континента, и НАТО би се на ђубришту историје коначно придружио већ скоро заборављеном Варшавском пакту. Шта би се негативно десило? Русија би напала остатак Европе? Смешно. Русија би се понашала агресивније и самоувереније? Где су докази за такву тврдњу? Руске оружане интервенције су, од краја Хладног рата, долазиле искључиво као реакције на туђу агресију, било војну или политичку.

Али – хајде да ствар учинимо још једноставнијом, односно да прецизирамо: распуштање НАТО као део паралелног процеса стварања система колективне и недељиве безбедности од Лисабона до Владивостока, за шта се Руси званично залажу већ скоро читаву деценију. Може тако? Ако не – зашто? И то није само питање за учеснике „стручне радионице“ – то је питање за сам НАТО, који никад није дао адекватан одговор зашто је ова руска иницијатива за тај војни савез неприхватљива.

У сваком случају, кад би се ово десило, у првој или другој варијанти – репутација НАТО би, гарантовано, нагло скочила у Србији. А онда би цео европски континент могао да се усредсреди на одбрану од истинских претњи, попут тероризма и радикалног корпоративног неолиберализма који уништава друштвено и животно окружење 99% људи на свету.

2. Ако већ не може одмах ова прва опција онда, за почетак, постоји и ова – одустајање од агресивног ширења НАТО ка руским границама, укључујући и све чешће и масовније војне вежбе, постављање ПРО близу руских граница, и сл. упоредо са повратком НАТО-руског дијалога у пуном обиму. Да ли ово заговарају само заклети српски „русофили“? Или је то ствар коју све гласније захтева и западно јавно, а и стручно мњење уопште, због страха од избијања светског рата? Па чак и да не захтева – шта би у томе било лоше? Да ли би Руси на смањење доживљаја НАТО симетрично одговорили, односно и сами смањили обим сопствених вежби и најављених противмера? Одговор је лак – би. Уосталом, лако је проверити – нека НАТО једнострано учини управо то, или нека позове Русију на заједничке, паралелне, међусобно проверљиве кораке у циљу смањења напетости, па да видимо шта ће да буде. Прилично је сигурна опклада да би атмосфера у Европи постала знатно боља. А, разуме се, и репутација НАТО у Србији.

3. Признање НАТО да је починио нелегалну војну агресију против СРЈ 1999. године и понуда плаћања реалне ратне одштете Србији и Црној Гори. Ово би гарантовано побољшало репутацију НАТО у Србији, па чак и међу најрадикалнијим „теоретичарима завере“ који злонамерно тврде да НАТО то није урадио из чисто хуманитарних побуда. А, сасвим је сигурно, међународна репутација НАТО би такође нагло скочила.

4. Повлачење признања тзв. Косова од стране НАТО држава. Кад би се ово десило, ЦЕАС више не би имао никаквих брига, а Јелена Милић би могла да се кандидује за председника, односно председницу Србије. Сувишно је рећи да би се репутација НАТО у Србији битно поправила.

Ево, дакле, једног скромног доприноса овој још увек незваничној, али никако бескорисној јавној расправи. Други су слободни да дају свој.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: