Шта и гдје са Дражом: Лутајуће помирење
Потпоручник Дража Михаиловић (клечи) у Првом свјетском рату
Пише: Иван Милошевић
Прије 73 године на овај дан убијен је Драгољуб – Дража Михаиловић. Прошло је пуно од комунистичке ликвидације команданта Југоисловенске војске у отаџбини, али у односу према њему мало шта се промијенило. И тих година један дио Срба, онај који је успио да се домогне туђине и савезника бјежећи испред совјетске бољшевичке чизме и њихових домађих сљедбеника, величао је Дражу, а о нај други дио, прекривен сјенком петокраке, проклињао је и дан када се родио и једва је чекао да испали метак у чело, по њима, доказаног сарадника окупатора и ратног злочинца.
Па и данас име Драже се креће у тим екстремима. Све је више оних који виде да све није било како су нам рекли да је било и да је Дражина војска свим срцем припадала антифашистичкој коалицији, док је у политичком погледу слиједила вриједности западноевропске демократије. Тај дио Срба покушава да објасни онима другима да је дошло вријеме да се помире некадашњи екстреми, пруже руку један другом и крену даље, али са сређеном прошлошћу Другог свјетског рата у којој Дражина слика свијетли слободарским српским традицијама и начину ратовања прилагођеним тадашњим околностима.
Али, мућак. Један добар дио Срба то ни након 73 године не жели да прихвати. Џаба је на поновљеном београдском процесу прије неколико година Дража рехабилитован, јер за њих још увијек важи онај комунистички процес из 1946. године и тачка. За помирење они не желе да чују, јер Дража је био са Њемцима и ту више нема расправе. Дакле, екстремно као и прије 73 године. Може ли се и како изаћи из тог идеолошког клинча?
Нажалост, не видим да се у неко скорије вријеме та два српска пола могу приближити у тој мјери да опросте једни другима и пруже руку. Штавише, они дјелују као нека два спојена суда, па што се више досипа у један, то и онај други расте.
О Дражи и свему ономе што он данас значи за Србе и њихово коначно освјешћивање од комунистичке прелести могле би се написати књиге и књиге, али ни оне неће за јоту приближити два супростављена поменута екстрема. Између њих лута рука помирења која никако да нађе саговорнике које ће ујединити и натјерати да опросте једни другима, али и да прихвате Дражу и његову војску као дио антифашистичке слободарске српске традиције. Чини ми се као да се та невидљива рука некако укочила од чекања над свима нама и не зна гдје да крене. Да ли да се суноврати до ђавола и остави ове Србе да их слиједи на том путу или да некако извуче неки кец из рукава и састави оно што се чини несастављиво. Ма колико то апсурдно звучало, мислим да би ова два српска пола ујединило откривање посмртних остатака генерала Драже и његово сахрањивање како живот и вјера налажу. Не би то било први пут да се Срби мире око хумки својих предака, јер мислим да су Срби једини народ на Балкану који сматрају да њихова есхатологија има везе и са овоземаљском правдом. Није све то лако докучити, али уколико буде разумних и паметних људи у Србији који ће Дражу сахранити како то Срби раде, има наде да се коначно стави тачка на Други свјетски рат и крене даље!
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Zamislite, covjek zna da napise rijec na engleskom! I to ni manje ni vise nego „awesome’. Koji napredak! Kao i onaj montenegrinski bloger koji se potpisuje sa „karnegi“, tako da svi treba da padnemo na dupe jer je on, zamislite, cuo za Carnegie Hall. Koje dostignuce!. Kao sto je Knezevic platio Clinton-u $200000 da na kraju kaze „bas je lijepa ova Makedonija“ i to u sred Budve na pjenu od mora. Ah, taj nevjerovatni montenegrinski projekat gdje Crnja i Gora treba da zavrsi zapadno od Greenwich-a! Jedino sto ste dzabe krecili, pa vas tamo jos uvjek drze za urodjenike sa Balkana iako aplaudiraju onoj klapusini od Mila lopova u EU parlamentu. I onom baksuzu sto uskoci u more u februaru na splitskoj rivi, sve vicuci „nemojte mene, ja sam crnogorac“ one splitske cure rekose: ipak je on cetnik!
Dok ste bili Srpska Sparta mrzjeli su vas, ali i bojali se od vas i postovali vas. Sad vas isto tako mrze, samo sto vas i preziru!
Dolje kvislinzi, uuuuuuuaaaaaa
Samo si odgovarajuće potpisao, Some!
Kao i svaki drugi, najbolje poznaješ sebe, greške nema … Somino!
ua kvislinzi, kako vas nije sramota
Питам се : Шта је то што се мрзи на другом човеку? Управо свој човек. Властити човек. Пројекција на другог. На другог се пројектује лична психоза које други објективно не мора бити ни узрок, ни последица, а ни саучесник. Приписује му се нешто што постоји само у менталном адресару онога ко на туђој души исписује ране. И иде се још даље, упркос евентуалном разуверавању да други није никаква претња уопште, насилно му се ушива у месо постојања оптужба за измишљену кривицу. Јер, човек који је неспособан да се ослободи своје пројекције, намерно истрајава у замишљеној мржњи према другоме како би нашао још умишљеније оправдање за своје психотичне поступке. И не мари за последице, јер некада сав тај фантазмагорични унутрашњи свет поремећеног не само да не штеди објекат своје мржње, него уноси у тај пандемонијум и оне најмилије који припадају ономе на кога се мржња примењује. А опет, можда није све ни до пројекције (може ли човек без њих бити уопште?), него у ономе који се пројектује. Добар човек све види као добре. То је његова пројекција. Можда је то наивна поставка ствари за данашњи турболентан менталитет, али упркос неразликовању добра и зла, може бити показатељ исконске чистоте човека у једној метафизичкој безазлености.
Никола Ђоловић, књижевник, песник, теолог
Како Његош вели: Мртву главу не диже из гроба, ни прекова бистра џефердара… Једноставно, неке ствари су отишле у историју, можда погрешним возом, можда погрешним колосјеком и ми једино можемо да сад нагађамо шта би било кад би било. Срби из Републике Српске су захваљујући генералу Младићу и његовој строгој забрани да се уопште прича о четницима и партизанима војнички добили рат. Дакле, то је рецепт. Нек свак поштује своје, нек свак жали за својима, али никако не тјерајмо ионако слуђену омладину да се сад мири око нечега што са њом везе нема и што она разумјети не може. Имамо ми Срби много пречих ствари да међу собом решавамо. Зато, нека је покој души Драгољуба Михаиловића и да му се опрости сваки гријех вољни и невољни. Мртви су се док су били живи завадили, а онда су се у ракама измирили. И на то не може да утиче ниједна наша истина и ниједна наша лаж. Зато, баталимо!
Опасна теза !
Историја, као друштвена наука, бави се проучавањем прошлости људског друштва. У складу са главним истраживачким пољем саме науке, прошлост људског друштва представља основни оквир историје као наставног предмета. Савремена настава историје не подразумева само науку о прошлости, већ и оне аспекте који отварају различите друштвене и индивидуалне перспективе модерног човека, неопходне и њему лично, зарад активнијег и квалитетнијег живота у заједници, и за развој стабилног друштва заснованог на хуманистичким и демократским вредностима. Учење историје, разумевање њеног смисла и значаја за полазника и друштво, огледа се поред конкретних фактографских и знања о догађајима и појавама из прошлости, и
у изградњи различитих хуманистичких циљева. Они су рефлектовани у: општим вредностима ‒ удео историјске свести у изградњи хуманистичког система вредности, који подразумева читав корпус ставова и вредности оријентисаних ка изградњи или усавршавању друштвено прихватљивог облика понашања; личним/ интимним вредностима ‒ од порекла породице, генеалогије, стварања и евоцирања успомена и грађења свести о породичној прошлости; личној/ емпиријској историјској свести ‒ учешће у или присуство догађајима из скорашње прошлости који су се рефлектовали у значајним друштвеним и политичким променама, са историчним обележјима (ратови 90-тих, 5. октобар, државно-политичке, друштвене, економске, културолошке промене у протеклих двадесет година и сл.).
Важност познавања прошлости је вишеструка. Разумевање прошлости као предуслова савремених друштвених, економских и културних токова, омогућава боље разумевање и сналажење у садашњости. Друштва и појединци који немају одговарајући, на ваљан начин изграђен однос према својој прошлости и историји, могу запасти у веома опасну ситуацију погодну за разноврсне манипулације и злоупотребе које могу имати далекосежне негативне последице. Познавањем основних историјских појава и процеса може се уочити веза између појава из прошлости са појавама из савременог друштвено-политичког или културолошког контекста. Веза појава и збивања из прошлости са савременим тренутком може да одређује или утиче на наш комплексни идентитет (индивидуални, национални, космополитски), као и на одређено наслеђе (технолошко
и цивилизацијско наслеђе, културни идентитет, симболику државних празника везаних за одређене историјске догађаје).
Ако желите истину о ЈВуО и целом ДСР у Југославији, морате да заборавите на Википедију!