Шта гледам, шта сањам и шта нам се догађа…
1 min read
о. Дарко Ристов Ђого
Пише: Дарко Ђого
Тражећи да разумијем оно што сам доживио, а тада ми је измицало разумијевању, често се, умно одмарајући а емотивно потпуно трошећи, окрећем документарном видео материјалу који нам је данас доступан на електронској мрежи. Нарочито се враћам у деведесете: у њима не тражим само сате које је отац провео док смо га ми чекали. Тражим људе којих се сјећам из познатости, лица мога дјетињства. Тражим бркове Моме Булатовића – човјека, колико се дало видјети, толико налик на мога ујака, такође Мома, Драгаша. Тражим да бићем разумијем, да у телевизијском театру доживим, оно што сам проживио, да спознам бар дио коријена онога што сањам и што нам се догађа. У цијелој Отаџбини. Нарочито у Црној Гори (Србија и Српска су биле нешто присутније у тв материјалима и тада и данас).
Лутајући тако лавиринтима ју-тјуб космоса, наилазим на серију интервјуа са Славком Перовићем. Да, оним Славком Перовићем. Година је, ако се не варам, 1991. Славко Перовић више личи на „Гузу“ из Бољег живота кога је маестрално играо сада већ покојни Борис Комненић. Релативно млад и блазиран човјек правилне дикције српског језика (без нападних локализама нити у нагласку, нити у лексици), интелектуалног изгледа и релативно сталоженог политичког стила. Труди се да својим аргументима подари рационалан изглед, ако не и структуру. Истиче да му је по мајци предак и прота Саво Накићеновић – чувени православни (он и тада не може да изусти „српски“) „поп“ и писац. По свему: занимљив и сталожен човјек. Његови аргументи за независност Црне Горе су доминантно (квази)рационални: економска преданост предузетништву и капитализму, еколошка држава. Све на фону наивне друштвене есхатологије деведесетих којом се комунистичка средња класа самопројектовала у капиталистичку буржоазију. Но најзанимљивији његов одговор је онај који се тиче црногорске посебности, како је он види. На питање новинар, млади Перовић одговара да је црногорска посебност ствар једног посебног доживљаја стварности (можда најуспјешнији израз који бих могао употријебити овдје јесте онај А. Тутуша: у питању је својеврстан „регионални хабитус“). „Као што је некога формирала шљива и равница и Сава и Дунав, мене је крш, планине, Црнојевићи, Петровићи. Једноставно: ми нисмо истог менталитета, нисмо исти свијет“ – парафразирам, мислим, прилично тачно.
И све звучи онако како данас понекад звуче моји пријатељи, понекад чак и Срби из Црне Горе, Херцеговине и Крајине. Пејзаж нашег краја онтологизован као мезафизичка различитост. Као узвишеност духа и мисли. Узвишеност, као и у Перовићевом случају, толико различита од стварности наших крајева: толико далека од жеље толико нас, 100 километара од Дурмитора да из Цетиња одемо на Врачар, из Калиновика у Источно Сарајево, из Андријевице у Нови Сад. Тај ментални пејзаж од кога непрекидно бјежимо и коме се само викендима и одморима враћамо, да у њему нађемо бијег од стварности, једног узвишенијег а никада бивалог себе. Тај ментални пејзаж – жељени крај и узрок наше интелигенције, а још више: наш носталгични сан и праузрок наше ничим оправдане гордости.
Тај обожавани камењар који, када нас опјани, не да нам да видимо, у свом завичајном лудилу, да је за сваки педаљ Бежанијске Косе гинуло читаво село у Шумадији, камењар који, помијешан са нашим личним неуспјесима и пројекцијама, у нама ствара од Србина – ужареног Србина. Од ужареног Србина – зеленаша. Од зеленаша – Дукњанина. Од менталне географије, од идолатрије регионалног хабитуса- увијек оног „свог“ – бездушног презирача свих регионалних хабитуса. Управо зато – зато што се и сам са собом борим, са мањкавостима Херцеговине и Црне Горе, са нашом манијакалном городношћу – не могу себе више никада да доживим само у једном регионалном хабитусу. Моји су и Немањићи и Котроманићи и Балшићи (ево, док ово пишем, читам им сјајне повеље: знамо ли да, осим што себе пишу као Србе, сви они започињу сваки свој посао призивом „Велеможне силе Пресветога Духа…“?) Моји: и Јанкови јунаци на Мојковцу и Степини и Мишићеви на Колубари и Кајмакчалану. Моји и шљива и чемпрес, и Црнојевићи и Петровићи и Карађорђевићи и Обреновићи. Чији ли су Дучић и Шантић, Андрић и Селимовић? Који ли је њихов регионални хабитус? Нисмо ли – управо када смо бивали најбољи – бивали свесрпски, па тиме и космички људи? Нисмо ли све грешке у политици и идентитету учинили управо не разумијевајући цјелокупно Српства, заборавивши све ране рода и Отаџбине?
Пишем. А пред очи ми опет излази прва успомена на Цетиње. Могла је бити управо та 1991. Паркирали смо „југића“, обишли град, срећни што смо дошли тамо гдје су (били) наши. Када сам, петнаест година послије шетао тим истим градом, 2006, причао ми је о. Козма, Чех, да њему и Пајсију Македонцу редовно псују српску мајку.
Јер можда је Славко Перовић у том интервјуу дјеловао као добронамјерни „Гуза“ и рационални објаснитељ једне регионалне посебности, али већ тада је знао да испод оног блазираног и репрезентативног крију се тамни вилајети људске душе. У Динарцу, можда и најкраћи путеви којима српска гордност постаје дукљанска агресија, колективно ограничење – постаје идентитет, пизма – (квази)начело.
Сањам тако, понекад, Цетиње. Сањам га као Сарајево.
Довољно је да њиме прођем. Толико тражим. Јер, као тај који сам – Србин и свештеник – ја у оба ова града тражим моје упокојене, који су ми некада били заједнички са овом „рајом“ и „боговима“, са, у својим очима, најбољима људима на свијету који проблем имају само са оним ко јесам. Можда је још једино допустиво да њима, осим у сновима, прођем у анонимности, у свеопштој туристичкој сакривености или у полуидентитету којим ћу себе убиједити да нисам одустао од себе а њих да сам бар мало и некако њихов. У оном „регионалном хабитусу“ који се већ одавно отргао и постао и разлог и начин да сви изван њега доживе као странци и туђини.
Можда да престанем да сањам.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Ништа самосвојно немате у Црној Гори, ви новоцрногорски грађанијанери, осим смјеше језуитског, Брозовог и Миловог насљеђа, засољеног неразумом расрбљених „православаца“ Црне Горе.Све остало у Црној Гори неотуђиво припада светосавском Српству, нашим Муслиманима и Албанцима.
Који Гојко? Коме се обраћаш?
Bravo oce Gojko. Pogodili ste sustinu na vas kulturan i intelektualan nacin. Dok se svi narodi u svijetu trude i zele da su dio velikih naroda i da ih je sto vise kako brojcano tako i duhovno, mi Srbi iz Crne Gore smo jedini narod na svijetu koji zeli da se odvoji od svoga stabla, prekine sve veze sa svojim korjenima i postane neki novi i poseban narod. Umjesto da smo dio naroda kojih je preko 12 miliona u svijetu, mi zelimo da sebe svedemo na niti 300 000 dusa koloko ima jedan omanji gradi. To se i moze razumjeti kada to cine ovi novoizmisljeni narodi iz bivse Jugoslavije, koji sada stvaraju svoje lazne nacije jezike i istoriju, ali potpuno je nelogicno da to cini dio jednog starog i slavnoga naroda sa velikom istorijom i kulturom.
На главу сте нам се попели својом демонском национал-црногорском гордошћу, ви расрбљени „православци“ Црне Горе.Милије вам је земаљско великоцрногорско царство од свега на свијету.
Обрати се београдском двору за то. И сад и онда.
А кад призна да смо кроз историју вазда били искра слободе Србинове све ће бит заборављено. Значи никад. Ипак наша је рука пружена.
За почетак парирајте на четири крвопролића у наслову, имајући у виду хронологију, локације и значај.
Реметите прородни поредак. Нико не спори примат Београда у свему осталом.
Литије надам се не треба наводити као кључни стуб одбране црквеног насљеђа и на КиМ.
Велбужд, Марица, Косово, прије него што је ЦГ икад споменута. Ако је уопште могуће одвојити српске жртве једне од српских других. Јасеновац од Шумарица, Цер од Мајковца што каже аутор.
Штљ то треба да нам се призна од других Срба а да се није признало? Ријетко ко се односио ка нашим гордим казивањима као други Срби. (Да оставимо по страни колико је нормално цитирати људе који су пуцали у своју браћу и учествовали у фашистичком походу на Рим). Није се БГ никад одвојио од нас већ је сепаратизам, дукљански и зеленашки, вазда почињао одавде, макар сви од реда, од Патријарха до краља у Београду, били Црногорци.
Тако да се маните тих фазона о испруженој руци и сл. Све то исто причају и ови на ЦТ које спомиње сочинитељ, воле они свакога, али да им се призна да су богови, да су они били слободни,а Срби турско робље. Пустите се тога.
Тај антиправославни и пропапистички дукљански, зећански сепаратизам са својим духом саможиве гордости злокобно и непрестано дјелује на овим српским просторима као константа још од времена Светога Саве – преко филопаписте Вукана. па у време краља Милутина, када управо зећанска властела (у спрези са Латинима) подстиче Стефана Дечанског на побуну против оца, а потом и младог краља Душана против Стефана Дечанског, итд.итд. То је проклетство несмирености и сујете ратничког духа, који је у појединим раздобљима, попримао и изразито разбојнички карактер, духа непребраженог изнутра завјетним духом наших светонемањићких родитеља у Христу који је током посљедњих 70 година себе и своју државност почео да жалосно обоготворава.
Све је то плод свесрпског завјетног светосавског и косовског духа, који се у једној епоси испољи јаче овдје, у другој ондје, и све те побједе и подвизи су свесрпска интегративна сила а нијесу разлог за цијепање српског народног и државног бића, преузношење над браћом и затварање у границе које су нам одредили у 1978. и 1945. Немац са римским папом и безбожни Броз.
И Мартинићи.
U centar Oče Đogo!
Наравно да постоје разлике између Црногораца и осталих Срба и не трудите се да их избришете.
Нијесмо најбољи али смо друкчији и имамо право на свој допринос Српству.
Највећи антисрпски град је Београд.
To nije što se gaji u CG nije posebnost već separatizam i otpadništvo. Posebnost je kad se svojom različitošćiću doprinosi zajednici, a ovdje se odmah udaraju tarabe i pravi distanca prema ostatku srpskog naroda čim nam više ne trebaju.
Ви их правите јер стално вријеђате Црногорце.
Знам да боли што сте бјежали од мобилизације 1991. године и што вам је лакше било да 1991. године камијењем идете на скупштину но на фронт, али то је ваш проблем.
Mrs ustaso milogorska. Nijesi ti vidio ni C od Crnogorca
На главу сте нам се попели својом демонском национал-црногорском гордошћу, ви расрбљени „православци“ Црне Горе.Милије вам је земаљско великоцрногорско царство од свега на свијету.
Zašto vas onda ima više u Beogradu i diljem Srbije, nego u Crnoj gori, ako ne možete bez „krša“.
Све док нам Српство не буде једнолични културни образац, а надупрот томе буде параван за егоистичну, сатанску подељеност по регионалној надмоћности, нема нам лека. Ја, Војвођанин, сањам своје Скопље!
Браво…Браво . Браво…
Људино не престај да сањаш…јер, зар није да је“ сан о срећи више него срећа“…..!!!
Бог ти се радовао…..
Adimite smeta ti ime Jovan Dočić…..aaa…kakvi ste vi bolesni umovi, to tice ne bi opjevale…
Imaju i Hrvati još veću geografsku raznolikost nego mi Srbi, a tek o jetičkoj da ne govorimo, pa nemaju ni blizu ovakve podjele kao mi. Takođe, podjela na dinarske Srbe sa jedne strane i sve ostale sa druge nije u skladu sa stvarnošću, pošto krajiški, bosanski i hercegovačkii Srbi niko ne dovodi u pitanje svoje srpstvo, jedini koji to čine su crnogorski Srbi. Izvor podjela nije u menralitetskim i jezičkim razlikama već u državnosti Crne Gore, a državnost Crne Gore izvire iz srpske crkve i Cetinjske mitropolije. Koliko god je Cetinjska mitropolija zaslužna za očuvanje duha slobode, vjere i državnosti srpskog naroda, toliko je u modernom vremenu postala kočnica u njegovom objedinjavanje, pa je zato moguće da Hrvati bez ikakvogh problema i otpora integrišu ekonomski moćnu i bogatu Dubrovačku republiku koja je imala viševjekovnu nezavisnost, a mi Srbi se mučimo sa krševitom i siromašnom Crnom Gorom. Kad nekom narodu crkva isporuči vlast direktno od Boga, onda taj narod počne vjerovati da je zaseban, bolji i drugačiji i od svih svojih srodnika i raste u beskonačnz sujetu. Crnogorsko srpsko pitanje je Gordijev čvor koji jedino SPC može da razmrsi pošto ga je SPC i zamrsila, a što smo vidjeli na proteklim izborima u Nikšića kad SPC u CG daje podršku jednoj strani a SPC u Beogradu drugoj.
Sve je tacno sa srpske tacke gledista. Zato i zelite da ukinete drzavu Crnu Goru. To nece proci.
Неће проћи ваша крађа изворно српског насљеђа и претварања у црногорско,то неће проћи!
Nasljedje na teritoriji Crne Gore pripada gradjanima Crne Gore bez obzira kako.se izjasnjavali. Crna Gora mora biti gradjanska.drzava ili je nece biti.