Srpski patrijarhat – feministima najopasniji i najveći neprijatelj

Piše za portal IN4S: Tajana Poterjahin

Već sam nekoliko puta pisala o tome kakvim se manipulacijama zagovornici feminističke ideologije služe kako bi srpsku tradicijsku kulturu, koju prepoznaju isključivo kao sopstvenu verziju patrijarhata, uprošćavanjima i banalizacijom sveli na skup ženomrzačkih predrasuda.

Budući da se srpski patrijarhat uveliko oslanja na principe proistekle iz Hrišćanstva, čuvajući pritom i neke specifičnosti predhrišćanske epohe, za feministe je označen kao trajno najopasniji i najveći neprijatelj. I to nije novost, sa tim živimo već dugo. Patrijarhat i tradicionalni etički i kulturni koncept danas se pretežno čitaju u ključu borbe za „prava žena“ i „rodnu ravnopravnost“ kao ključna prepreka za unapređenje „položaja žena u društvu.“

Da bi se ta prepreka uklonila potrebno je „izmeniti svest“ pripadnika jednog društva, što nije ništa drugo do kulturno nasilje. Propagandni teror upravo u naše vreme poprimio je razmere kolektivne lobotomije. Od doktora nauka preko nevladinih aktivistkinja do folk i pop pevačica, po studijima različitih televizija praktično svakodnevno sede zabrinute i „obespravljene“ žene, kojima bez izuzetka tercira podjednako zabrinuta i „obespravljena“ voditeljka, dok u etar odlaze zaglušujući tonovi neznanja i najraznorodnije fobije, pre svega, fobija od patrijarhata, koju već možemo da prepoznamo i kao neku vrstu kolektivne psihoze, masovne panike ili paranoje.

Podržan od strane globalističkih instalacija koje zapravo kreiraju kulturnu politiku naše zemlje, narativ o „potčinjenoj ženi iz prošlosti“ postao je jedina politički korektna istina. Sve češće, on prodire i u one sfere gde mu nije mesto, tako da je ovaj osvrt u neku ruku reakcija na sadržaj koji sam pročitala na instagram nalogu koji se bavi crkvenim temama i promoviše Pravoslavlje.

Svakako, mnogo puta pre toga već sam čula da je žena u vreme patrijarhata tokom menstruiranja smatrana nečistom, te joj je stoga bilo zabranjeno da se tada pričešćuje.

Neću se baviti bogoslovskim aspektom ove teme, pre svega jer nisam teolog, ali kao antropolog se smatram pozvanom da skrenem pažnju na neke osnovne pojmove i činjenice.

Pre svega, nužno je da razumemo u kom smislu se pojam „nečisto“ upotrebljava u tradicijskoj kulturi. Kao što naslov najpoznatijeg dela čuvenog antropologa Meri Daglas jasno sugeriše, naspram čistog ne stoji nečisto već opasno. Tabu nije, kao što se danas često misli, jer se u tom smislu reč žargonski koristi, nekakvo ćutanje proisteklo iz zatucanosti ili straha, već odnos, najčešće izražen kroz zabrane, prema onome što zajednica prepoznaje kao ranjivost njenih članova. Zato su se porodilje i mala deca nalazili pod izrazitim tabuima, budući da ih je društvo smatralo svojim najosetljivijim pripadnicima. Od posteljice i krvi do pelena, praktično je sav njihov svakodnevni život, zajedno sa stvarima koje ih okružuju, bio strogo kontrolisan, ali ne iz gađenja, ili želje da se bilo ko degradira, nego baš naprotiv, da se zaštiti.

Krv je tabuizirana u većini tradicija. Ne samo menstrualna, već uopšte, pa čak i krv životinje, podlegala je brojnim tabuima, i o tome su pisali i Čajkanović, Kulišić, Dušan Bandić… Neretko se animistički verovalo da se u njoj nalazi ljudska duša, odnosno da krv jeste „telesna duša“. Ljudi u prošlosti razumeli su vezu između krvi i života, principa nasleđivanja i roda, naročito u kulturi u kojoj je izražen kult predaka. Mesečni period oticanja krvi, u tom smislu, smatrao se opasnim po ženu, posebno zato što je postojala svest o povezanosti menstruacije sa fertilitetom. Pazilo se da menstrualnu krv niko ne vidi ili ne dodirne, jer je preko nje mogao da naudi ženi, pa se rublje uprljano ovom krvlju takođe smatralo opasnim. Ali slične zabrane vezane su za krv koja se pušta da bi se dvoje pobratimili, za krv iz rane, krvavi ispljuvak, naročito krv pokojnika, i kako smo već rekli, krv različitih životinja (sa druge strane, često upotrebljavana u agrarnoj magiji), pa i za samo mesto gde se, na primer, kolje živina.

Što se tiče pričešćivanja tokom menstrualnog krvarenja, tu je postojao dvostruki tabu.

Sa jedne strane krv žene, opasnost da joj neko naudi ako u tom periodu bude napuštala kuću, a sa druge krv Isusa Hrista, koja je percipirana kao najveća sakralna vrednost. Uz to, pretpostavka da krv koja se prima postaje krv koja otiče izražava se kroz zabrinutost da bi pričešćena žena tako zapravo iskrvarila Hristovu krv odnosno dušu – to verovanje takođe vezivalo se za oticanje krvi uopšte, koje može nastati usled mehaničke povrede nakon pričešćivanja itd. Uostalom, kao što se vodilo računa da osoba koja se pričestila nikako ne povrati istog dana.

Dakle, samo na ovom jednom primeru lako je uočljivo da pripisivanje patrijarhatu nekakve mržnje ili gađenja prema ženi dok krvari ne može da bude drugo do ideološka manipulacija ili posledica neznanja, jer nije tabuizirana žena nego krv.

Ideologija feminizma gotovo da ne koristi drugi instrument osim izvrtanja činjenica, pa se tako dogodi da zaštitnički impuls zajednice bude proglašen za gađenje ili opresiju.

Srpska etnologija se danas nalazi u krizi, upravo zahvaljujući političkim pritiscima na akademske institucije, koje sve više nalikuju NVO odeljenjima. Od suštinske je važnosti da ne prepustimo tumačenje svoje prošlosti pseudostručnjacima koje instaliraju globalistički centri. Ako bavljenje naukom podrazumeva i određeni stepen sumnje, onda je naše pravo da pokušamo, sada već zvanični narativ o zlom patrijarhatu, da ukrstimo sa logičkim argumetnima, koje feministički politički konstrukt suštinski suprotstavljen činjenicama i ustrojen protiv njih, ne može da apsorbuje. Na drugoj strani nalazi se ono što etnologija jeste.