Српски манастир Свете Тројице у Пљевљима 1913. године

Пише: Никола Милованчев, члан Правног савјета ИН4С

Одређене политичке структуре у Црној Гори жељеле су 2019. да отуђе имовину Српске православне цркве у Републици Црној Гори. При томе су им асистирали и поједини квазиисторичари, оспоравајући чињеницу да већ осам вијекова на том подручје дјелује Српска православна црква. Позивали су се на тобожњу насилну промјену 1918. године итд. Са њима расправљати се нема смисла – знају и сами, о чему се ради.
Због оних пак људи, који не знају, а желе да сазнају истину, треба износити доказе. Да видимо на примјер, чији је 1913. био манастир Свете Тројице у Пљевљима, када је то подручје припадало Краљевини Црној Гори. Доносимо факсимил документа о именовању о. Серафима Џарића за привременог старешину манастира Свете Тројице (овај познати духовник и национални радник убијен је од комуниста као игуман тог манастира, 1. децембра 1941). То именовње је 4. (17) маја 1913. потписао митрополитски намесник у Пљевљима, свештеник Димитрије Шиљак.

Читав текст овог документа ћемо навести у чланку о животу игумана Серафима Џарића, а сада скрећемо пажњу на један детаљ у заглављу: „Срп. прав. протопрезвитерско звање“. За оне који не знају да сами растумаче кратице „Срп. прав.“, доносимо тумачење: Српско православно.

Да буде свима сасвим јасно, чији је 1913. године био манастир Свете Тројице у Пљевљима, у независној Краљевини Црној Гори.
Неки српски историчари упуштали су се задњих 20 – 30 година у маргиналну, небитну расправу да ли је православна црква у Црној Гори до Првог свјетског рата била аутокефална или не. То је неважно питање, јер се 1918-1920. вршило поновно уједињавање свих дијелова СРПСКЕ ЦРКВЕ (дијелова некадашње Пећке патријаршије), били они аутокефални или не. Уосталом, до тада је сједиште српских патријараха било у Аустро-угарској, у (Сремским) Карловцима, у тамошњој АУТОКЕФАЛНОЈ Митополији карловачкој, а не у Краљевини Србији, чија црква је такође била АУТОКЕФАЛНА. Кратко и јасно: читав српски народ је 1918. желио да му се црква уједини, да се сатре подјела коју су непријатељи српски узроковали.

Не треба при томе да нас збуњује то што у службеној употреби до 1918. није био назив Српска православна црква – знали су сви добро о чему се ради. За примјер доносим и документ из 1889, из архива Српске православне црквене општине у Вараждину, у сјеверозападној Хрватској. Иако званични назив у Аустро-угарској није био Срп(б)ско-православна црква, 26. травња (априла) 1889. се краљевски жупанијски тајник у Вараждину Стјепан племенити Белошевић (каснији поджупан а 1910-1917. и жупан у Вараждину) обраћа „Славном предсједништву србско-православне црквене обштине Вараждин“. Знао је аустро-угарски државни орган чија је то црква, а и у цркви је било поштовано црквено уређење, органи црквених општина су били бирани, дјеловали су и штитили интересе црквених обшестава од несавјесних појединаца, узурпатора унутар црквене заједнице.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: