Српски језик одавно потискују у Црној Гори
1 min read
Потискивање српског језика у Црној Гори није од јуче. Тако је после увођења војне управе, окупатор почетком 1916, посебне мере у Црној Гори спровео у школству. Наређено је да се у црногорске школе, уместо ћирилице, уведе латинично писмо, као и да се из наставних програма избаце јуначке и патриотске песме и српска историја. Томе се одлучно, подношењем отказа на службу, супротставила група учитеља из Бјелопавловића, њих четрдесет, због чега су убрзо ухапшени и стављени под војни суд. Оставке, које су потписали у Војној команди у Подгорици, 19. октобра 1916, овако су образложили: „Ћирилица је српска историја-артерија, аорта српског национализма, а ми смо спремни да будемо српски учитељи и нећемо да будемо анационални. Да бисмо остали доследни позиву српског учитеља у Црној Гори, част нам је известити команду да са овим подносимо оставку на своју досадашњу дужност”.
Исто се десило и 2004. године у Црној Гори. Веселин Матовић (1954), завршио је Филолошки факултет у Београду – група за српскохрватски језик и југословенске књижевности. Од 15. септембра 1977. до 15. септембра 2004. (пуних 27 година), радио је као средњошколски професор у Никшићу, када је у знак протеста због преименовања српског језика у црногорским школама, заједно са супругом Радмилом и још 25 колега, напустио посао. О преименовању српског у црногорски језик Веселин Матовић написао је две књиге: „Ноћ дугих маказа” („Матица српска – Друштво чланова у Црној Гори”) и „Ћирилица и латиногорица” („Књижевна задруга Српског народног вијећа”).
У Црној Гори, објашњава Матовић, одавно је на делу пројекат потискивања српског језичког и културног идентитета, тј. преидентификације (по имену државе) целокупног српског културног наслеђа, која се најнепосредније и најефикасније спроводи преко образовног система, тј. школских програма и идеолошки конципираних уџбеника, посебно оних за језик и књижевност. Бескрајан низ произвољних, ненаучних и тенденциозних информација, које срећемо у тим уџбеницима, као и начин њиховог пласирања, имају за циљ једнострано, идеолошко обликовање свести младих генерација и њиховог емотивног, сазнајног и уопште интелектуалног усмеравања према вредностима које се не темеље на историјском, културном и духовном наслеђу, створеном на српском језику и у српско-православном цивилизацијском контексту. Ово јасно указује не само на прозелитске, него и културоцидне тежње њихових аутора, како би се, у некој догледној будућности, српски фактор у потпуности потиснуо из Црне Горе.
Притом се, у недостатку научно утемељених аргумената, прибегава домишљањима која представљају право педагошко насиље над децом и наставницима. На пример, тврдњом – без иједног доказа – да је „Мирослављево јеванђеље” писано у Котору осамдесетих година 12. века и да га је писао извесни Зећанин/Црногорац Варсамелеон, или да су се из тзв. зетске/црногорске редакције старословенског језика касније развиле босанска и српска редакција. Треба имати у виду, наглашава Матовић, да су у Црној Гори сви електронски медији, државни и приватни, потпуно затворени за људе из културе, науке, писце и уметнике, који не прихватају црногорску националну идеологију и себе виде у контексту српске културе. Највећи број наставника лако је прогутао многе неистине, па и ону о Немањином насилном превођењу Црне Горе из римокатоличанства у православље, или ону о тобожњој окупацији Црне Горе од стране Србије 1918, или ону да Црна Гора у прошлости није била држава српског народа…
Од 1. септембра 2011, у црногорским школама у употреби су четири језика, два правописа (црногорски и српски), два писма, два наставна програма, две врсте уџбеника. Један број наставника наставу изводи на матерњем језику, други на црногорском, трећи комбиновано. Један број ученика предмет зове – матерњи језик, други црногорски, трећи српски, остали – како кад.
Историја српског народа, подсећа Матовић, бележи и две раније побуне због забране ћирилице, обе против истог прогонитеља – Аустроугарске царевине. Таквих забрана, званичних и незваничних, било је кудикамо више. Једну је спровео и песник Иван Мажуранић, за време свог бановања од 1873. до 1880. године, али оне никада нису имале значајнијег учинка, чак ни на просторима који су били под најјачим притиском латинизације: Далмација, Банија, Славонија, Срем – простор некадашње Војне Крајине. Срби су и поред свих искушења углавном остајали верни свом праотачком писму, све до новијих времена, увек га доживљавајући као знамен без којег не би били оно што јесу. Многи Срби католици у Далмацији, Дубровнику, Боки Которској, служили су се ћирилицом, као и фратри у Босни и Славонији, све до 18. века.
ПАМЕТНОМ ЈЕ ДОВОЉНО ДА ЗНА И ОВОЛИКО АЛИ ШТА ВРИЈЕДИ КАД ЈЕ ДЕВЕТОГЛАВА АЖДАЈА ОДЛУЧИЛА ДА БУДЕ ДРУГАЧИЈЕ. ПРЕДСТОЈИ БОРБА НЕПРЕСТАНА ЗА ОПСТАНАК НАЈЉЕПШЕГ И НАЈЈЕДНОСТАВНИЈЕГ ПИСМА НА СВИЈЕТУ – ЋИРИЛИЦЕ . ТО НАМ ДАЈУ ЗА ПРАВО СВЈЕТСКИ ЛИНГВИСТИ АЛИ МОРАМО И МИ САМИ ДА УЧИНИМО ПУНО ДА ТО СВИЈЕТУ И ПОКАЖЕМО.