Српски хероји: Владика Иринеј спасио 2.800 дјеце из мађарског логора

Епископ бачки Иринеј Ћирић, родољуб, песник, сликар и преводилац, током Другог светског рата спасио је око 2.800 деце и 180 мајки са бебама из мађарског логора Шарвара и удомио их у породице по Бачкој. Основао је Епархијску дечију болницу за лечење малишана оболелих у логору од туберкулозе, а нова власт сачекала га је камењем и батинама, од којих се није опоравио.

Када се 19. августа, на Преображење Господње, 1946. године епископ бачки Иринеј Ћирић упутио у Оџаке, уз веран народ, сачекала га је и група скојеваца и чланица АФЖ. Чим је са верницима и свештенством кренуо у литију, насрнули су на њих, викали, псовали и бацали камење. Један камен погодио је владику у потиљак. Од силине ударца је пао, а тада омладици и жене још разулареније кренуше да га гађају и ударају. Памте још старији Оџачани тај немио догађај, чак и имена жена које пред Богом није било срамота да ципелом крену на крвљу обливеног владику и ударају га штиклама.

Ђакон Ружић је скочио је да помогне владици обливеном крвљу. Свештеник Миленко Цвејанов из села Сивца покушао је да заустави руљу. Добио је неколико убода ножем и пао. Пишући о тој страхоти протојереј Велибор В. Џомић у књизи Страдање Србске цркве од комуниста (Цетиње 1997) наводи: „Тешко повређен, изубијан, почупане браде, поцепане мантије, испљуван и извређан, епископ Иринеј у току ноћи пребачен је за Нови Сад“.

Доброчинство платио мучеништвом

Провокације у Оџацима започеле су још на железничкој станици. Двојица скојеваца напали су владику, чупајући га за браду и претећи ножевима да ће да га закољу. Са пратњом фијакером је успео да им побегне. У неким сведочењима помиње се да су комунистички активисти, обучени у народне ношње, потом дошли до храма, изнели иконе, запалили и око ватре заиграли козарачко коло. Од задобијених удараца владика се никад није у потпуности опоравио. Преминуо је 6. априла 1955. године у Новом Саду. Сахрањен је на Благовести у крипти новосадске Саборне цркве.

Није то први камен који је од нове власти полетео ка епископу бачком. Одмах по окончању рата зван је на испитивања, те му је одређен кућни притвор од 17 месеци. Двојица припадника Озне даноноћно су стражарили пред вратима његових одаја.

Епископ Ћирић, пре монашења Иван Ћирић, рођен је 19. априла/1. маја 1884. године у Сремским Карловцима у угледној грађанској породици од оца Исидора и мајке Евелине, рођене Кречаревић. Породица Ћирић оставила је значајан траг у историји српског народа. Отац Исидор Ћирић (1844-1893) био је на највишем чиновничком положају у Карловачкој митрополији, а био је и члан Српског народноцрквеног сабора и активан на књижевном пољу, изабран за члана Књижевног одељења Матице српске.

Са свега 22 године завршио је Духовну академију у Москви, а у 24. је докторирао на групи за семитске језике Универзитета у Бечу. Када је 1922. рукоположен за владику бачког, било му је само 38 година и био је најмлађи епископ свог доба.

Исте године пред Божић замонашио се у манастиру Хопово и у монаштву добио име Иринеј. У наредних 10 година постављен је за библиотекара Патријаршијске библиотеке у Сремским Карловцима (1909), професора Карловачке богословије, те професора у Карловачкој гимназији (1913). Године 1919. постављен је за епископа тимочког и преселио се у Зајечар, одакле се у Нови Сад враћа 1922. године када постаје епископ бачки.

Песник и сликар

Од детињства је Иван Ћирић показивао занимање за књижевност и сликарство. Још као дечак, наследивши таленат од оца Исидора, који је као студент писао песме, Иван је песме објављивао у часописима Бранково коло, Ђачки пријатељ и Богословски гласник. Тада је штампана и његова прва збирка под називом Песме Ивана Ћирића. Већ у раној младости почео је да преводи, највише са старохебрејског и грчког, а 1929. године написао је и драмски текст намењен младима о проблемима алкохолизма – Под маљем – позоришна игра у једном чину.

Друга велика љубав епископа Иринеја било је сликарство. Забележено је да је епископ Иринеј своје радове излагао на неколико колективних изложби између два светска рата, те да је и сам отворио неколико уметничких изложби.

Заточени патријарх и убијен пријатељ

Одмах по окупацији Немци су ухапсили патријарха Гаврила Дожића и затворили га у манастир Раковицу. Чланови Синода, међу којима је био и епископ Иринеј, на Ивандан, 7. јула 1941. године, успели су да добију дозволу да га виде. Током те посете баш је епископ Иринеј први узео реч и патријарху „приказао ломачу и покоље у усташкој држави“. У својим мемоарима патријарх је о том виђању записао: „Њихово присуство одавало је људе као после погреба и враћања са гробља после сахране некога свог милог из породице“. Већ прве ратне године убијен је пријатељ епископа Иринеја сликар и монах Рафаило Момчиловић.

Спасавање 2.800 малишана из логора

Ратна 1942. година била је тешка за Србе у Бачкој. Почела је рацијом у Новом Саду, а наставила се одвођењем у логоре. Највећи и најозлоглашенији био је логор Шарвар, у истоименом градићу недалеко од Будимпеште.

У том логору је, од глади и болести, током ратних година скончало око 3.000 бачких Срба. Епископ Иринеј Ћирић са новосадским адвокатом Костом Хаџијем и председником новосадске црквене општине Јованом Ћулумом организовао је избављење деце из логора. Током 1942. године из логора Шарвар су успели да спасу 2.800 деце и 180 мајки са малим бебама и распоредили их у породице широм Епархије бачке. Епископ Иринеј послао је допис свим парохијанима у Бачкој да свештеници виде ко може да прими децу и за колико деце у којој породици има места. Надаље је требало да се гледа да деца из исте породице, ако већ не могу сва бити у истој кући, буду близу, те да се све евидентира како би касније могло несметаноно доћи до спајања породица.

Потом је епископ Иринеј са својим сарадницима радио на спасавању одраслих из логора и њиховом распоређивању код верника. У Новом Саду основали су Епархијску дечију болницу за лечење малишана који су у логору Шарвар и другим мађарским логорима оболели од туберкулозе.

По завршетку рата деца су спајана са породицама. Крај рата и улазак ослободиоца у Нови Сад епископ Иринеј дочекао је на балкону Градске куће. У Архиву Југословенске кинотеке сачуван је видео запис на коме се види епископ са ослободиоцима на балкону. Два дана касније исти ти су му одредили кућни притвор од 17 месеци, након кога је отишао у Оџаке, где је каменован.

У знак сећања, да се не заборави, на месту где су на владику Иринеја Ћирића насрнули, житељи Оџака 1989. године започели су изградњу Храма Спаљивања моштију Светог Саве. Богослужења у њему почела су 1993. године, а 2002. године Храм је освештао епископ бачки Иринеј Буловић.

Високо образован и свестран, какав је епископ Иринеј Ћирић био, оставио је иза себе низ слика, превода, песама, стручних рукописа, посланица, али највећа његова заоставштина јесте 2.800 малишана спасених из логора и оних 180 одојчади што су са мајкама смештени у породице широм Бачке. Они који су још и данас живи знају ко им је те 1942. дао могућност да преживе. Неки никад нису ни сазнали како су из логора доспели у породице у Мол, Стапар, Змајево, Бачку Паланку… Нека бар њихова деца и унуци сазнају ко је њиховим очевима и мајкама, дедовима и бакама дао прилику да преживе и њима, новим нараштајима, да на свет дођу.

Фотографије преузете из каталога изложбе „Иринеј Ћирић, епископ бачки (1884-1855)“ ауторке Гордане Петковић, Нови Сад 2015.

Текст је део изузетног фељтона под насловом “Уметност и црвени терор“ ауторке Биљане Бошњак, објављеног у Новом стандарду

Извор: Нови стандард

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: