Српски експерти о протестима у Москви: Покушај обојене револуције, или неспретност руских власти?

Унутаршња нестабилност, проблеми и изазови са којима се сусретала Русија током последњих неколико вјекова имала је снажне импликације и на српском етничком простору. Наполеонов напад приморао је Русију да 1812. године склопи мир са Турском, што индиректно доводи до пропасти Првог српског устанка и великог страдања народа Србије.

Читав вијек касније, руски цар Николај ll само да би заштитио Србију објављује рат Аустроугарској, који већ следећег дана прераста у први сукоб свјетских размјера у XX вијеку. „Велики је дуг наш пред Русијом. Може човек бити дужан човеку, може и народ – народу. Али дуг, којим је Русија обавезала србски народ 1914. године, тако је огроман, да њега не могу вратити ни векови ни покољења. То је дуг љубави, која свезаних очију иде у смрт, спасавајући свог ближњег. Нема веће љубави, него да ко положи душу своју за другове своје – то су речи Христа. Руски Цар и руски народ, неприпремљени ступивши у рат за одбрану Србије, нису могли не знати, да иду у смрт. Али љубав Руса према браћи својој није одступила пред опасношћу и није се уплашила смрти.“ -рекао је владика Николај Велимировић 1932. године.

Постоје историчари који тврде да због пропасти Руског царства, коју је пратила трагедија царске породице Романов, Србија није успјела да у потпуности капитализује војну побједу у Великом рату, јер је остала без jединог суштинског савезника. Србима ни 90-их година прошлог вијека, када је Русија након распада СССР-а била на кољенима, поново није било лако. Ствари су се ипак промијениле доласком на власт Владимира Путина. Руским ветом у СБ УН спријечено је да тзв. Косово буде de facto међународно признато, а вето је уложено и усвајање резолуције по којом би СБ УН злочин у Сребреници прогласио за геноцид.

Владимир Путин је након успјешног подизања Русије са кољена на која пала 90-их година, стекао симпатије српског народа. Срби у њему као да препознају настављача политике руских царева према Балкану. Прије неколико година највећи стадион у Србиjи – београдска Маракана дочекала га је са овацијама, а почетком ове године преко 100.000 људи поздравило је Владимира Путина на митингу у Београду.

Стога, не треба да чуди велика пажња јавности на Балкану за протесте који се последњих недеља се организују у Москви. Протесте у Москви за портал ИН4С ексклузивно су коментарисали др Срђан Перишић, професор геополитике на Универзитету у Источном Сарајеву, Милица Ђурђевић-Стаменковски из странке Заветници и Игор Дамјановић предсједник НВО Бесмртни пук Црне Горе.

Перишић: Обојена револуција неће проћи

„Антивладини протести у Москви по свему судећи, имају обрисе покушаја преврата, тј. обојене револуције“, истиче др Срђан Перишић и подсјећа да смо нешто слично недавно „гледали у Бањалуци, или на примеру Украјине 2004. и 2013. године и саме Москве 2012. године на Балотном тргу“. Професор Перишић наводи да су „неки од тих преврата су били успешни, многи неуспешни, но методологија покушаја изазивања револуција је иста.“

Професор Перишић даље наводи: „У Русији су покренуте демонстрације под паролом да је највиша власт у Москви корумпирана и да она стоји иза многих наводних аутократских и коруптивних поступака. Ангажоване су разне лажне невладине организације, блогери, музичари и реп-извођачи да преко интернет мрежа регрутују људство у протестима. У току је, преко интернет мрежа, стварање доминантне илузије.“ Он даље истиче да су се:“ Илузије у ранијим обојеним револуцијама разликовале од случаја до случаја. Оне представљају главну паролу која је мамац на који маса демонстраната наседа. Нека врста шаргарепе. Наиме, експлоатише се дејство илузије за производњу масовне енергије, која се фокусира према потреби.“

На примјеру протеста у Москви професор Перишић примјећује „ангажовање корумпираних медија у иностранству на одржавању тензија.“ и да се „демонстрације се лажно представљају као репрезентативне за цело друштво да би се извршила поларизација међу грађанима и, на крају изазивале варнице према полицији, како би оне прерасле у обрачун са властима.“

Он такође сматра да се протести у Москви“ неће завршти ускоро“ и да ће „технолози револуције тражити начина да се одржавају што дуже“, као и да је y „току фокусирање на масовност и стварање доминатне пароле која ће бити симбол протеста.“

Професор Перишић на крају ипак закључује да „Русија није Украјина“ и да је „руско друштво стабилно, без обзира на све проблеме који постоје.“ Мишљења је и да је тамошња „држава такође стабилна без обзира на све међународне изазове са којима се Кремљ суочава.“, те да је сада на сцени „још један неуспешни покушај обојене револуције западних стратега са домаћим извођачима.“

Ђурђевић-Стаменковски: Протести пуцањ у празно

„Земље које су доживеле судбину заморчића у експерименту који се подводи под термин „обојена револуција “ бачене су на колена и потпале под облике потпуне или делимичне окупације.“ – сматра Милица Ђурђевић Стаменковски у додаје: „Искуство Србије након 5.октобра 2000. године је школски пример злоупотребе незадовољних група – народ је претворен у топовско месо, које за рачун страног фактора јуришало на институције своје земље, уверено да доноси промене и бољитак. Исход је увек исти, јер по матрици следи успостављање структура власти које су подобне туђим интересима. Последице су деградација државе, урушавање суверенитета, узурпација економских и природних ресурса. Једном речју, у питању је неоколонијализација.“

Она сматра да се и у Русији препознаје слична методологија и намјере. Наводи да се: „Масе тобоже мобилишу спонтано, кандидују се сличне теме и истичу уходане пароле.“ Ђурђевић – Стаменковски је увјерена сам да је овдје „По среди још један пуцањ у празно и да ће креатори ових процеса у Москви на Русији до краја сломити зубе.“ и сматра „Протести у Москви су само наставак хибридног рата који се води против Руске Федерације.“

Дамјановић: Неспретна реакција државе и тежња са политичку промоцију

„Нисам сигуран у којој мјери су актуелни митинзи у Москви посљедица мијешања страног фактора, а у којој посљедица несналажења руских власти и тежње неких до скоро анонимних друштвено-политичких организација да избију у први план.“ – сматра Игор Дамјановић, предсједник НВО „Бесмртни пук Црне Горе“. Он истиче да до одбијања да им се потврде кандидатуре и првих сукоба са полицијом, мало ко и у самој Москви знао за тзв. независне кандидате, додајући „да они су искористили прави моменат и постали шире познати.“

„Московска изборна комисија нашла се у својеврсној замци да ли да прогледа кроз прсте групи тзв. независних кандидата и верификује њихове кандидатуре, или да се што би рекао Јосип Броз „држе закона као пијан плота“. Одлучили су се за другу опцију, да одбију кандидатуре, након чега је услиједила нова провокација у виду непријављеног митинга. Чак и прилично сусдржана полицијска реакција против окупљених за дате околности, довела је распиривања народног незадовољства и обједињена хетрогених друштвено-политичких , што је резултирало вишеструким повећањем броја демонстраната на улицама Москве.“

Дамјановић је мишљења да актуелни протести могу да потрају, да број присутних „може у некој мјери да још порасте“, али да ће у „одређеном моменту сигурно доћи до пада еуфорије, осипања и на крају дефинитивног гашења“.

„Не сматрам да ови протести имају перспективу да прерасту у озбиљнији изазов за власт предсједника Путина, до њих је у великој мјери и дошло због тога што одређени нивои власти нису на вријеме идентификовали провокације и адекватно се према њима поставили.“ – закључио је Игор Дамјановић и истакао да једино што протести могу донијети су „нека можда нова лица у врху руске либералне опозиције.“

Прочитајте још:

Пријети ли Русији обојена револуција

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: