Српске жртве нису тема за Брисел: Европска унија брани припадника терористичке ОВК, а ћути на патњу Срба
Фото: ЕПА
Док Србија хапси осумњичене за ратне злочине, Европска унија јој пријети – не због кршења закона, већ зато што се усудила да приведе бившег припадника терористичке ОВК. Истовремено, у тишини која боли, Брисел не налази за сходно да и једном ријечју осуди хапшења Срба на Косову и Метохији, чак и кад су она базирана на сумњивим доказима и политички мотивисаним оптужбама.
Овај апсурд кулминирао је недавном изјавом портпарола Европске уније који је, позивајући се на „споразум о дијалогу и правди“ – документ који, званично, ни не постоји у облику како је представљен – оптужио Београд за кршење обавеза. У питању је случај хапшења Митехата Ложанија, бившег припадника тзв. ОВК, оптуженог за ратне злочине над цивилним становништвом током 1998–1999. године.
Умјесто подршке борби против ратних злочина, Брисел улази у улогу адвоката ОВК, настојећи да Србији спута могућност да гони оне који су, по домаћем и међународном праву, одговорни за најтежа кривична дјела. Оправдање се проналази у наводном споразуму који, иако се у јавности представља као обавезујући, у суштини не садржи клаузуле које ЕУ импутира Београду.
Док Срби на Косову и Метохији месецима, па и годинама, труну у затворима – често без конкретних доказа, на основу изјава „свједока“ који се појављују послије деценија – ЕУ нема ни ријечи критике за приштинске институције. Није их узбудила ни чињеница да је Заједница српских општина, потписана 2015, до данас остала мртво слово на папиру. Ниједан протест, ниједан притисак, ниједна „пацка“.
Посебну тежину имају приче Срба који су ухапшени зато што нису хтјели да продају земљу. Одузета им је слобода, спаљене куће, а они који су стали у њихову одбрану – процесуирани. Ћутање Брисела и о томе говори више него било каква декларација.
Ако је правда универзална вриједност, онда она не може бити селективна. Не може зависити од националности жртве, или припадности осумњиченог. Уколико је чланство у ОВК карта за имунитет, онда се не ради о правди већ о политичком трговачком систему у којем се ратни злочини релативизују ако су почињени „са праве стране“.
Србија има не само право, већ и обавезу да процесуира злочине почињене на њеној територији. Од тога не смије одустати, колико год ЕУ настојала да је дисциплинује. Јер, ако се ратни злочинци не суде, онда се жртве други пут убијају – овај пут ћутањем.
SVAKOM ZLU NAREDBODAVAC JE…