Српске заблуде о Прводецембарском акту (1918. г.)
1 min read
Др Владислав Б. Сотировић
Др Владислав Б. Сотировић
О акту проглашења стварања Југославије илити тзв. уједињењу у Београду 1. децембра 1918. г. постоји неколико очигледних заблуда од којих пре свега српска историографија упорно бежи.
Као прво, акт тзв. уједињења није донесен у Београду 1. децембра 1918. г. већ у Загребу 23. новембра исте године од стране Народног вијећа Државе Словенаца, Хрвата и Срба (баш тим редом у етничким категоријама). Оно што се углавном константно и консеквентно прећуткује од стране српске историографије јесте да је ова самопроглашена држава на рушевинама Аустро-Угарске била замишљена првенствено као хрватска национална држава са Словенцима и Србима као некаквим националним мањинама. Да се подсетимо, државна застава ове политичке творевине је била хрватска тробојница без грба на њој: црвено, бело, плава. Међутим, етнички Срби су у овој држави чинили јасну појединачно-националну већину. Прокламативно, Држава СХС која је проглашена 29. октобра 1918. г. од стране Сабора у Загребу, је обухватала све јужнословенске етничке просторе у Аустро-Угарској али под хрватском заставом. Да ствари буду још јасније, државни грб ове политичке творевине је био јасно хрватски јер се састојао од „хрватских повијесних земаља“ (тзв. Троједница), тј. од Хрватске, Славоније и Далмације. Стога је Др. Фрањо Туђман могао да све ове просторе присваја као земље које је наводно „Хрватска“ унела у Југославију, тим пре јер је из неког сулудог разлога Влада Краљевине Србије била једина на свету која је ову државу признала (и самим тим ископала и Србима и Србији гробну раку)! Крајем новембра 1918. г., из Загреба у Београд је послата специјална делегација Државе СХС са тзв. „Напутком“ (смерницама) за уједињење са Србијом и Црном Гором. У Београду је овај акт уједињења 1. децембра 1918. г. само (нелегитимно) потврђен од стране регента Александра Карађорђевића у присуству званичне делегације загребачке Државе СХС. Дакле, акт уједињења је проглашен у Загребу а у Београду само потврђен, тј. легитимизован, од стране једног човека који за легитимизацију овако једног крупног политичког и историјског акта није имао никаква законска овлашћења.
Друго, од тада па до данас постоји историјска фама код Срба да је овим актом као и резултатима Великог рата (1914.‒1918. г.) Србија победила агресорску Аустро-Угарску јер је иста нестала са мапе Европе а српски народ се ујединио у оквирима „националне државе“ за коју је тежио вековима. Заборавља се, међутим, да се након 1918. г. на карти Европе ипак налазе (скраћене) и Аустрија и Угарска под тим називима али не и Србија! Незаборавимо да је Србија ушла у Велики рат да одбрани своју политичку независност и самим тим назив на мапи Европе а из истог тог рата уместо Србије се јавља аустроугарска Југославија! Југословенство је било аустроугарска антисрпска (тј. антисрбијанска) идеологија намењена Југословенима уместо уједињене државе свих Срба и само Срба. Бечка идеја југословенства датира с почетка 19.-тог столећа како би окупила све Јужне Словене Аустријског Царства (од 1867. г. Аустро-Угарска) око Беча а не око Београда. У првој половини и средином истог столећа јавља се и под термином Илирски покрет. Међутим, Словенци и Срби (а пре свих Вук Стефановић Караџић) су одмах препознали суштину аустријског југословенства и илирства видевши исправно у њима пре свега великохрватске претензије на јужнословенске територије Аустријског Царства (тако Вук пише 1836. г. свој етнографски рад „Срби сви и свуда“ ). Срби са обе стране Дрине у историјској перспективи нису тежили југословенству већ уједињеној националној држави етничких Срба а идеологија југословенства им је потурана „испод тепиха“ у мутним и тешким повесним тренуцима наводно као вид решавања српског националног питања. Тако је у духу владајуће дневнополитичке идеологије југословенства у обе велике Југославије (краљевине и републике) Гарашаниново „Начертаније“ (1844. г.) представљано као југословенски програм уједињења а Косовска битка (1389. г.) као општејугословенски отпор надирању отоманских освајача (нпр. код Владимира Ћоровића). У сваком случају, 28. јула 1914. г. Аустро-Угарска је објавила рат Краљевини Србији са једним јединим циљем да је избрише са карте Европе. Рат се завршио тако што на карти Европе Србије више није било али јесте и Аустрије и Угарске а уместо Србије појавила се на међународном плану Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца. Међутим, да зло буде још веће, Србије није било као области чак ни у оквирима ове Краљевине СХС а потпуна победа Аустро-Угарске над Србијом дошла је 1929. г. када је Краљевина СХС преименована у аустроугарску Југославију. Подсетимо се и на то да је државна застава обе међуратне Краљевине (исто као и Брозове Републике) била хрватска застава (тј. застава Троједнице) само окренута наопако.
Дакле, треће, у послератној Југославији (први назив Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца), нашли су се сви Срби али узмешани и са великим бројем (и највећим) неСрба тако да су Срби у Југославији у односу на све друге народе и народности (збирно) фактички били мањина. Све Југославије су етнички и верски биле хетерогене и ниуједној великој Југославији није постојала јасна етничка већина било ког народа. Појединачно гледано, етнички Срби су увек били најмногобројнији али никада нису имали просту математичку већину. Хрвати су увек били на другом месту а Словенци на трећем. У Краљевини СХС, православног становништва (углавном Срби) је 1921. г. било 46,67%; католика (углавном Хрвата и Словенаца) 39,29% а муслимана (свих етничких групација) 11,22%. Дакле, свих католика је било скоро као и свих етничких Срба. Из ових као и многих других културолошких, повесних, економских и политичких разлога убрзо након проглашења уједињења 1918. г. јасно се показало да Југославија није била нити је могла бити „национална“ држава свих Срба са којом су Срби наводно решили вековно „српско национално питање“ а поготово од 1929. г. када је и српски етноним избачен из званичног назива државе и замењен аустро-југословенским.
Четврто, и најбитније, Србија је поднела ненормалне људске и материјалне жртве за тзв. „уједињење“ и то са њеним дојечерашњим непријатељима, окупаторима и масовним убицама које је самим чином „уједињења“ превела из табора поражених у табор победника и равноправних грађана у заједничкој држави према којима се требало поступати у оквирима идеологије „интегралног југословенства“ (тадашња форма касније Брозове флоскуле „братства и јединства“). Србија је у Великом рату изгубила укупно (најмање) 1 милион и 100.000 људи од тога 450.000 војника и 650.000 цивила а Централне силе на територији Србије 380.000 војника. Рачуна се да је око 50% индустријског капацитета Краљевине Србије уништено за време рата док је исти на југословенским просторима Аустро-Угарске остао нетакнут. Србија је у Великом рату изгубила око 60% мушке популације и укупно 1/3 становништва што је највећи етноцид у историјату Србије. Ипак, да ли се овај етноцид могао избећи? У принципу јесте да се Влада Краљевине Србије на време одрекла Нишке декларације о свејугословенском уједињењу. Да се подсетимо да је Пашићева Влада у Нишу усвојила 7. децембра 1914. г. тзв. „Нишку декларацију“ о уједињењу Краљевине Србије са аустроугарском „браћом“ јужнословенског порекла, тј. о стварању Југославије уместо Велике Србије. Декларација је између осталог усвојена и као метод раздора у аустроугарским редовима али се показало да се касније разбила о главу Србијанцима. У сваком случају, у лето 1915. г. када је било јасно да ће Централне силе напасти Србију и када се Антанта борила за сваког потенцијалног савезника, Србији је од стране Антанте понуђен разуман предлог како да се Бугарска привуче на страну Антанте и на тај начин неутралише а Србија у исто време избегне националну катастрофу окупације која се и догодила у јесен исте године. Како Бугарска неби Србији забила нож у леђа за време предстојеће немачко-аустроугарске велике офанзиве, Србија је Бугарској требала да уступи Вардарску Македонију без њеног „неспорног“ северног дела који је од стране Бугарске признат Србији још 1912. г. при склапању српско-бугарског споразума пред Први балкански рат. Заузврат, Антанта је након рата Србији чврсто обећавала све аустроугарске територије насељене већинским српским становништвом – већински део Славоније, делове Хрватске и Далмације као и читаву Босну и Херцеговину. Дакле, Велику Србију без Хрвата и Словенаца. Међутим, зарад свејугословенског уједињења не само са Србима већ и са Словенцима и Хрватима, Влада Краљевине Србије је овај историјско-оптималан предлог одбацила на име тога да се сачува „српска Мекедонија“ на основу историјског права иако се није тачно знало да су Срби већинско становништво у овим областима. Сам Вук Стефановић Караџић није био сигуран да су Срби у Македонији већина па чак и да живе у великом броју јер нису говорили чистим српским (штокавским) језиком (нити екавицом из Србије нити ијекавицом од преко Дрине) а Јован Цвијић је већину словенског становништва у Македонији називао „македонским Словенима“ поред чистих Бугара. У сваком случају, божија казна је убрзо уследела и то у октобру месецу када је под притиском Централних сила са запада и Бугарске са истока Влада Србије одлучила да са главницом војске и нешто цивила напусти Србију и преко Албаније се повуче за Грчку. Уследиле су године окупације и терора над цивилима а када је земља ослобођена у јесен 1918. г. Србије фактички више и није било јер се уместо ње појавила Југославија.
Пето, на крају и након Великог рата, заједничка Југославија је била потребна само пораженим Хрватима и Словенцима али никако Србима а поготово не онима из Србије. Хрвати су иначе преко Југославије на крају рата спашавали колико се могло спасити Далмације од италијанских претензија на основу Лондонског уговора из 1915. г. Тако је аустроугарско кукавичије јаје звано „југославизам“ подметнуто Србији у Загребу пред сам крај већ добијеног рата за Србе а регент Александар Карађорђевић (рођен на Цетињу) прихватио и то на крајње нелегитимно-процедуралан начин зарад испуњавања својих психомегаломанских претензија да буде краљ једне велике Југославије („Краљевина Александрија“) која је идеолошки пропагирала на свим нивоима „интегрално југословенство“ о „три истоимена племена“. Баш из ових „интегралистичких“ разлога у обе велике Југославије („Краљевине Александрије“ и Брозове „Титославије“) питање масовних злочина геноцида над становништвом окупиране Краљевине Србије од стране аустроугарске солдатеске није никада званично покретано бар у смислу етничке припадности окупаторских егзекутора. Наравно, из једноставног политичког разлога, јер је огроман број тих егзекутора у плавим мундирима долазио са југословенских простора Аустро-Угарске укључујући и етничке Србе. Подсетимо се да је у једној таквој окупаторско-егзекуторској јединици (хрватска Вражја дивизија) служио и Јосип Броз рођен у Кумровцу 1892. г. (не онај други звани Тито – секретар КПЈ!). У крагујевачким Шумарицама постоји тзв. „Чехословачко“ гробље на коме се налазе посмртни остаци Словака који су служили у плавим мундирима али су одбили да стрељају српске цивиле. За одмазду, други аустроугарски војници су стрељали своје словачке саборце. До сада није познат ниједан случај да су аустроугарски војници југословенског порекла одбили да стрељају српске цивиле или да пале српске куће у окупираној Србији као што су то урадили Словаци у Крагујевцу.
КРАЉЕВСТВО СРБА, ХРВАТА И СЛОВЕНАЦА, МАЛО КАСНИЈЕ КРАЉЕВИНА СХС, А ПОТОМ КРАЉЕВИНА ЈУГОСЛАВИЈА
ЈЕ НАЈБОЉА ДРЖАВА КОЈУ СУ БРАТСКИ СЛОВЕНСКИ НАРОДИ ИМАЛИ НА ОВИМ ПРОСТОРИМА, КОЈУ СУ ЗБОГ ЊЕНЕ ОЧИТЕ МОЋИ РУШИЛИ ФАШИСТИ-УСТАШЕ И ДОКРАЈЧИЛИ ТИТОВИ КОМУНИСТИ. СВАКАКО ТРЕБАЛО ЈЕ УНУТРАШЊЕ ОДНОСЕ ОД СТРАНЕ КАРЂОРЂЕВИЋА МАЛО ОЗБИЉНИЈЕ СРЕДИТИ И ОНА БИ И ДАНАС ПОСТАЈАЛА НА ИСТОРИЈСКИМ ТЕМЕЉИМА ЦАРЕВИНЕ НЕМАЊИЋА.
ПАЗИМО И РАЗМИСЛИМО:
УЈЕДИЊЕНО КРАЉЕВСТВО ВЕЛИКА БРИТАНИЈА И СЈЕВЕРНА ИРСКА ЈЕ БЕЗ-МАЛО СТОТИНАМА ГОДИНА ВЕЋ ЈЕДНА ОД НАЈМОЋНИЈИХ (АКО НЕ ПО УТИЦАЈУ И КОМОНВЕЛТУ – БРИТАНСКИ ККРАЉ ЈЕ ШЕФ ВЕЛИКИХ ДРЖАВА КАНАДА, АУСТРАЛИЈА, БОГМЕ И ИНДИЈА, ИТД. ) ЗЕМАЉА И НАРОДА СВИЈЕТА КОЈЕ НИ У ИСТОРИЈСКОМ, НИ У НАРОДОНОСНОМ, НИТИ У ВЈЕРСКОМ СМИСЛУ НЕМАЈ НИКАКВИХ ВЕЗА.
ДРЖАВНИ САВЕЗ МАЛА АНТАНТА КОЈУ ЈЕ ИНИЦИРАО ВИТЕШКИ КРАЉ АЛЕКСАНДАР КАРАЂОРЂЕВИЋ МОЖДА НЕ БИ БИЛО ТОЛИКО ЈАКО, АЛИ БИ ЗНАЧАЈНО УТИЦАЛО ЧАК И НА ДАНАШЊА ЗБИВАЊА.
НИЈЕ СЛИЧАЈНО ДА СУ ЊЕГОВО УБИСТВО УЈЕДИЊЕНО УЧИНИЛИ : ФАШИСТИ, УСТАШЕ, КОМУНИСТИ, СЕЦЕСИОНИСТИ, НИХИЛИСТИ – ЈЕДНОМ РИЈЕЧЈУ МЕЂУНАРОДНИ ТЕРОРИСТИ НАЈМРАЧНИЈИХ ИДЕОЛОГИЈА.
Још нешто. Везано за саму државу Словенаца, Хрвата и Срба. Треба рећи да је то био тешки провизоријум. Прво Хрватски сабор је 29.10.1918. прогласио отцепљење Хрватске Славоније и Далмације од Аустроугарске, с тим што је то у односу на Далмацију учињено без овлашћења с обзиром да Хрватски сабор није био надлежан за Далмацију која је имала свој Далматински сабор и била посебно правно подручје у оквиру Аустроугарске. Није јасно ни коју територију је та Држава СХС обухватала с обзиром да је скупштина у Руми донела посебне одлуке о уједињењу за Срем 24.11.1918.године, а и поједини срезови у БиХ су доносили самосталне одлуке о присаједињењу Краљевини Србији 27 или 28.11.1918.године. Регент Александар је прогласио уједињење Краљевине Србије са земљама независне Државе СХС. Колика је стварна улога регента Александра у стварању Краљевине СХС је упитно с обзиром да је исти 1928 године прихватио план о ампутацији Словеније и Хрватске од чега га је одговорио Светозар Прибићевић. Народна скупштина Краљевине Србије је 28.12.1918.године, акламацијом без иједног гласа против примила к знању Акт о проглашењу Краљевине СХС од 1.12.1918.године.
Врло занимљив чланак.
Али треба истаћи везано за Македонију да је Цвијић већину становништва у Македонији називао македонским Словенима, али се то односи на историјско-грографску област Македонија која се простирала јужно од линије Охрид-Прилеп-Демир капија-Места са седиштем у Солуну, а не на данашњу Републику Северну Македонију или како се погрешно колоквијално назива Вардарска Македонија. Али и становништво у области Мадонија је имало очувано сећање на Немањиће и Кнеза Лазара. Ово становништво у области Македонија је асимиловано од стране Грка нарочито 20-их година прошлог века када су ту после малоазијске катастрофе насељени Грци из Мале Азије. Република Северна Македонија или погрешно названа Вардарска Македонија је јужни део Старе Србије. До линије Охрид-Прилеп-Демир капија-Места. И око тог подручја нема спора везано за етничку припадност становништва. То је део српске средњовековне државе да бројним српским православним црквама и манастирима задужбина ма српских владара и властеле. Трампити то за западне српске земље и успут остати одсечен од солунског залеђа не знам колико је прихватљиво са српског становишта.
1. децембар 1918. је дан националне пропасти и само као такав се може обиљежавати. Никаквим прославама ту нема мјеста. Александра Карађорђевића треба означити као тешку штеточину и ријетког кретена.