Српске владике о односу Васељенске патријаршије према дијаспори
1 min read
Сабор на криту, Фото: Политика
Полемика двојице српских владика, епископа бачког Иринеја и западноамеричког Максима, у вези са „Ставом Српске православне цркве о црквеној кризи у Украјини”, отворила је једно ново питање: питање односа Васељенске патријаршије према православној дијаспори.
У свом последњем саопштењу из ове полемике, владика Иринеј пише да васељенски патријарх Вартоломеј „упорно његује и развија” неканонску теорију неких својих претходника на цариградском трону да Фанар има искључиво право јурисдикције над православном дијаспором, преноси Политика.
Како даље наводи, та теорија подразумијева да је једини канонски епископ у дијаспори, Америци или Аустралији, на примјер, епископ Васељенске патријаршије, док су сви други његови викари. То увјерење демонстрирано је, како даље пише владика Иринеј, на Критском сабору 2016. године.
„Делегација Васељенскога трона је на Критском сабору, једнострано и самовољно, кришом од свих, измијенила титуле архијереја помјесних цркава у дијаспори: само њихови архијереји су епископи њемачки, аустријски, француски и тако даље, а остали, из других помјесних аутокефалних цркава, јесу епископи непознатог идентитета и статуса, па их стога називају епископима ’у Аустрији’, ’у Њемачкој’, ’у Аргентини’ и тако даље, дакле без титуле, без епархије”, наводи се у тексту владике Иринеја.
Он даље пита свог сабрата, владику Максима, ко је онда по мјерилима Цариграда канонски епископ: он који је испод критских докумената потписан као епископ бачки или владика Максим који је потписан као „епископ у западној Америци”.
Епископ западноамерички одговорио је на ово саопштење, наводећи да је текст „старијег сабрата” богат темама, али и грешкама. Прво око потписа и титула. „Ако већ претендује да зна, обавјештавам га да смо ми приликом потписивања докумената крај свог имена по правилу дописали правилно име наше епархије. Дакле, у изворним актима Критског сабора наша титула западноамеричког епископа остала је непромијењена и тачна.”
Владика западноамерички, с друге стране, подсјећа да су сва документа која су се нашла на Критском сабору, па и онај који се тиче православне дијаспоре, припремљени на предсаборским конференцијама много раније.
„За многе ће остати неодговорено питање зашто се епископ бачки баш сада, 2019. године (а не, рецимо, много раније, од 1993. године у Шамбезију, па надаље све до пред Критски сабор), јавно сјетио питања тог ексклузивног права ’Васељенског трона’ на јурисдикцију над читавом православном дијаспором широм васељене? Зар се то питање није могло (и требало) покренути и на припремним конференцијама на којима је он, имајући ексклузивно право да представља Српску цркву, учествовао?”, пише владика Максим.
Он додаје и да га у обраћању Цариграђани ословљавају управо онако како и он самог себе идентификује и да ни у једном од осталих аспеката живота дијаспоре није показан ни траг онога што је владика бачки описао.
Независно од расправе српских архијереја, која је стигла и до теме православне дијаспоре, о овом питању размишља се и у другим православним помјесним црквама, такође у вези с дешавањима послије давања Томоса о аутокефалности Украјинцима. Тренутни начин организације, епископски савјети који окупљају у ово једно тијело архијереје свих православних помјесних цркава на одређеној територији, више није прихватљив за поједине представнике Московске патријаршије.
Наиме, епископским савјетима увијек предсједава архијереј из Васељенске патријаршије, а уколико га нема на одређеној територији, владика из прве по диптиху православних цркава. То је још једно „ексклузивно право” Цариграда које је на предсаборским конференцијама, а касније и на Сабору на Криту, верификовано потписима већине представника осталих православних помјесних цркава.
Московска патријаршија на Критском сабору није учествовала, а један од њених архијереја у дијаспори, митрополит берлинско-њемачки Тихон, обавијестио је почетком марта сабраћу из других православних помјесних цркава да се тренутно повлаче из Епископског савета Њемачке. За њих је, како је додао, неприхватљиво да послије одлука везаних за Украјину учествују на састанцима тијела којима предсједава представник Цариграда. Као излаз из те ситуације, митрополит Тихон и архијереји Руске цркве у Њемачкој предлажу да предсједник савјета буде биран, а не да то мјесто буде „резервисано” за представника Васељенске патријаршије.
Iz ovog teksta se može zaključiti da je SPC izgleda svojim prisustvom na „Kritskom saboru“, htjela-ne htjela, dala saglasnost i pokriće za neke duboko nekanonske, pa i nehrišćanske odluke Carigrada. Dati tzv. „autokefalnost“ neonacističkoj i neopaganskoj vojnoj hunti u Kijevu je samo sramno ispunjavanje naloga SAD i NATO pakta od strane carigradskog patrijarha koji je izgubio svako moralno pravo da se naziva „vaseljenskim“.