Српска кућа на друму свјетских интереса

Пише: Мићун Милатовић

Деветог септембарског дана 1521. године, друмом који од Београда, преко Ниша и Софије, води за Цариград, несвакидашња поворка запутила се ка престоници Отоманског царства.

Праћени вјероватно најтужнијом музиком ондашњег свијета – звецкањем тешких негви на глежњевима поражених ратника, нарицањем жена, пиштањем и јауком дјеце која рањавим стопалима кљакају излоканим друмом – под будним оком буљука сејмена, змијолико врлуда и гмиже пар хиљада људи, дугачка, усукана, колона убогог робља, остављајући за собом развалине Београда, над којим одзвања езан мујезина док се диже и повија дим са згаришта средњовјековних градских здања.
Град, који је његов оснивач деспот Стефан посветио Пресветој Богородици, 29. августа је, након три мјесеца дуге опсаде, пао у руке силно надмоћне турске војске коју је предводио султан Сулејман, назван још Величанственим или Закондавцем.

Иронично, турска војска је освојила град угарског цара, али робље које се нашло на цариградском друму, искључиво чине Срби. Споразум о предаји града који су угарски банови склопили са султаном, предвиђао је да се угарско становништво неометано може повући на другу страну Саве, одакле је почињала територија угарског ћесара. Срби, међутим, нису били дио ове погодбе. Kиван због фанатичног отпора који су током опсаде пружали, због чега је број жртава на турској страни био знатан, београдске Србе, који су преживјели осветнички бијес побједника, султан је као робље отпремио у Цариград. Читав широки појас насеобина и градова око Београда био је попаљен и похаран, а становништво “Сервије” побијено, протјерано или засужњено. Тако су они који су пожртвовано бранили посјед угарске царевине, јер им се, можда, туђина хришћанског Запада чинила мање туђом и пријетећом од оне која је незадрживо надирала са исламског Истока, постали изгнаници. Спремајући се за одлазак у прогонство, са собом су понијели реликвије из београдског саборног храма Успења Пресвете Богородице, нетом претвореног у џамију у којој је султан клањао џуну, свечану бајрамску молитву.

И баш у том призору српског живља који одлази да се никада више не врати, данас озлоглашена, синтагма о „небеском народу“ открива своје давнашње поријекло и трагично значење.

Наиме, глас о овој голготској литији која је кренула од Београда ширио се до најудаљенијих крајева у којима су живјели њихови једновјерници. Силан православни свијет тискао се дуж друма којим је ходила ова небоземна поворка, да се поклони патњи сународника и цјелива заједничке светиње. Народ је, како пише Радован Самарџић, највише хрлио ка цариградском друму како би, “на рукама београдског робља, цјеливао Богородичину икону коју је према предању писао јеванђелист Лука, али и у сусрет сужњима због тога што се чуло да они, носећи светиње које су чуване у београдским црквама, већ газе, мртви, небеском стазом”.
Но, судбина београдских Срба, након Сулејмановог освајања Београда, била је тек епитом вишевјековног кошмара српског народа. У сукобу између двије империје, као крвава и немирна ријека између двије обале које се додирују само зато да би се судариле и једна од друге отргле што више, протицао је живот цијелог једног народа, лишеног сопствене историје, у земљи која одавно није била његова, али коју је тврдоглаво, попут старозавјетног Израиља, одбијао да сматра туђом.

Јер право да по милости аустријског ћесара живе на ободима Хабзбуршке монархије, Срби су могли стећи само ревносним испуњавањем обавезе да зарад мира и удобности тог царства, као пси чувари, дрежде пред његовим капијама. Убијали су и гинули за мир, славу, раскош и богатство свијета о коме готово да нису знали ништа, нити је он о њима, осим као војницима лојалним ћесару, ишта друго желио да чује. То је онај сој о коме је писао Црњански у “Сеобама”, људи “који су тумарали као муве без главе, јели, пили, спавали, да најпосле трчећим кораком погину, закорачивши у празнину, по туђој вољи, за туђ рачун”.

Свјетска нас историја минуциозно обавјештава о настанку и смислу постојања свих оних зидова која су царства и цивилизације каменом и жбуком подизале међу собом. Али о овом зиду, бедему направљеном од крви и меса цијелог једног народа, једва да постоји икакав помен. Штавише, бивствовање на граници, као егзистенцијална расјелина у души левантинског хришћанина тек ће се посредством Андрића и Црњанског подати милости литерарног уобличења. Њихова проза је, на трагу оног Спинозиног поучка да не треба плакати и проклињати, него разумјети, открила истину, незаборављеност (алетхеиа), коју је историја нехајно прећуткивала, а политика фатално занемаривала. Тако, пише Андрић у својој “Травничкој хроници”, “о људима са границе, духовне и физичке, са црне и крваве линије која је услед неког тешког и апсурдног неспоразума потегнута између људи, божјих створења, између којих не треба и не сме да буде границе. То је она ивица између мора и копна, осуђена на вечити покрет и немир. То је трећи свет у који се слегло све проклетство услед подељености земље на два света”.

Проклетство те вјечите подијељености, таман када се повјеровало да је клетва минула, указало се и током потоње југословенске трагедије, у призорима насиља, смрти, згаришта, и свих оних непрегледних избјегличких колона. Јер, биће да су од самих свјетова неупоредиво трајније њихове границе које, једном повучене, надживе разлоге због којих су створене, истрајавајући као фантомски бол у одавно ампутираним есктремитетима.

Биће да је то оно проклетство, које на овим просторима одређује сваку индивидуалну судбину, кроји и прекраја сваки људски наум, онамо обара, тамо подиже, да опет све изравна и подреди неизмјенљивој равнодушности свог цикличног трајања. Граница је, попут птоломејског деферента, остала средиште историјског епицикла по коме у свом вјечитом гибању кружи “трећи свијет” – ником довољно свој, неријетко туђ и самом себи, вјечито изван свих погодби царева и султана, народ са кућом на друму. И својим вјековјечним сеобама. Из тамног вилајета у проклету авлију.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: