Српска историјска читанка: Сеоба Срба крајем средњег века (ВИДЕО)

7 година ‎ ИН4С

Након пада Смедерева и Босанске државе, од српских земаља, наредна на удару нашла се држава Стефана Вукчића, херцега од светог Саве. Падом Новог 1481. године и она се нашла под османском управом.

аутори емисије: Немања Девић и Сава Самарџић

„Након пада Смедерева и Босанске државе, од српских земаља, наредна на удару нашла се држава Стефана Вукчића, херцега од светог Саве. Падом Новог 1481. године и она се нашла под османском управом.

После нестанка властеоске породице Балшића с историјске сцене најјача властеоска породица у Зети постају Црнојевићи, који су имали дугу племићку традицију.

Црнојевићи су се највише уздигли у време Стефана Црнојевића. Након његове смрти престо је преузео његов син Иван чија је стабилност позиције зависила од односа моћних држава Турске и Млетачке Републике са којима је често ратовао. Престоницу је успоставио на Цетињу где је преместио и седиште митрополије.

Након смрти 1490, на престолу га је наследио син Ђурађ који је оставио значајно културно наслеђе оснивањем прве српске ћириличне штампарије и штампањем Октоиха јануара 1494. на Цетињу.

Османска империја овладала је и овим последњим острвцетом српске слободе 1496. године, када је Ђурађ Црнојевић напустио Црну Гору. Падом средњовековне српске државе ратна зона успоставља се на јужним границама Угарске, Влашке и Молдавије. Угарски краљ Матија Корвин обезбећивао је јужне границе државе бројним утврђењима као и превентивним упадима на територију Османског царства. Насељавање Срба у јужну Угарску било је подстицано, јер је било потребно обезбедити границе и оживети привреду у запустелим областима. Утицајне српске породице Бранковићи, Јакшићи и Белмужевићи окупљале су српски народ и настојале да очувају његов идентитет. Њихови представници као што је био унук Ђурђа Бранковића, Вук Гргуревић у народној традицији запамћен као Змај Огњени Вук, гајили су и ширили наду у могућу обнову Српске државе. Оснивањем манастира на падинама Фрушке Горе у 15. и 16. веку, укорењено је српско православно монаштво и постављени темељи очувању српске националне свести. У њима се одвијала преписивачка делатност, неговали култови и чувале мошти сремских Бранковића, светог кнеза Лазара, светог цара Уроша.“