Срећна нам ’48!

„Неко је оклеветао Јозефа К“! Ова култна реченица са почетка Кафкиног романа „Процес“ деценијама је сублимирала и симболизовала сав арсенал неправде и немоћи пред којим се налазио човјек, сувише мали, немоћан и без заштите пред огромном машинеријом државног апарата, његове силе, моћи, самовоље и тираније свакојаке врсте. А најчешће, или готово увијек, у почетку сваког појединачног егзодуса је стајало денунцирање или, како би то народ рекао, шпијање и подметање. Та срамотна људска потреба за чињењем зла, мотивисана мржњом, завишћу, материјалном коришћу и, најчешће, поданичким менталитетом, и те како је била, јесте и, бојим се, биће још дуго, дуго, ментална и социо – патолошка потреба позамашног дијела нашег народа. Да се не лажемо и не кријемо иза часних примјера „чојства и јунаштва“, који су били и остали само примјери, чак су и окупационе власти у Београду и на Цетињу својевремено молиле наше граане да „шпијунирају само четвртком“!

Кроз историју нашег шпијунирања, још од „среског шпијуна Алексе Жуњића“ па све до данас, најцрњи период, са најцрњим последицаа по „проказане“, била је година 1948. Година Информбироа и унутарпартијског разрачунавања у Комунистичкој партији Југославије. Хиљаде и хиљаде доказаних патриота, јунака са Сутјеске и Неретве, хероја послијератне изградње земље, завршило је у душегупкама Голог Отока, Билеће, Светог Гргура, Градишке и преуређеног усташког стратишта – Јасеновца. Дојучерашњи саборци и сапатници, који су и по тројица гинули за једног мртвог, гладовали и злонапутали се „по шумама и горама наше земље поносне“, као гладне звјери кидисали су једни на друге, жешће него на било којег душманина који је икада газио „поносном“. За кривицу је било довољно само дошапнути „тамо гдје и коме треба“ да је дотични макар и поменуо Русе и Стаљина, па да судија, без много доказивања, одреже пет, шест година казамата.
Једна од најсрамнијих страница нашег братоубилаштва давно је затворена и склоњена у архиве. Помрли су и последњи страдалници, оставши рехабилитовани само „на ангро“, али дух ’48. још живи у Црној Гори и као авет кружи над њом. Чак је и адреса „гријеха“ остала иста – Русија. Русија без Стаљина али Русија са Путином, а уз Русију и оне још ријетке земље које јој нијесу окренуле леђа. Србија и Република Српска, прије свих. И данас је довољно макар и поменути са позитивном конотацијом, а камоли остарити било какав контакт са њима и њиховим званичницима, па да крене оркестрирано „дојављивање“ разним Ескобарима, Лајчацима, Билчицима и пицајзлама, пардон: Пицулама. А онда из тих брлога и баруштине такозване „међународне заједнице“ стижу салве већ толико пута прежваканих тирада, пријетњи и уцјена.

Додуше, не пријете више Голим већ забраном уласка у „обећани рај“ звани Европска Унија. Разлика је само у томе што су данас шпијуни јавни и што се јавно диче својим пасјалуком, као да се такмиче ко ће боље и ко ће више „дојавити“.
Одлазак двојице министара на свечаност поводом Дана Српске дигао је на ноге кусе и репате овдашње шпијуне, а њихово којевитезање јекнуло је од Сарајева, Беча, Брисела па све до Вашингтона. Можете замислити скандала: наћи се на слављу браће, раме уз раме са оним несавитљивим Додиком који, умјесто да му ребне санкције, одликује оног још несавитљивијег Путина!? Нечувено! И недозвољено! Зар једна Црна Гора, демократска, независна држава, држава једнаких права за све, да дозволи да тамо неки њени грађани, при томе још и министри, признају браћу за браћу а не тамо неке идими – дођими курте и мурте из бијелог свијета. Е, па, неће да може!

Али, пошто скандал са двојицом министара „дојављивачима“ очигледно није задовољио поданичко – шпијунску глад, присјетили су се и из нафталина извадили догађај од 13. децембра прошле године, и „дојавили“да су, o tempora, o mores, предсједници црногорских општина српске националности учествовали у раду Одбора Скупштине Србије за дијаспору и Србе из окружења. И не само „дојавили“ већ и снимили шта су поменути говорили том приликом. Алекса Жуњић би позеленио од зависти. А поменути не само да су били и говорили, већ су, као један од кључних доказа ослобођења од тродеценијске ДПС тортуре, истакли да у својим кабинетима држе „тробојку“!? Страва и ужас, издаја најгоре врсте, за коју би Голи Оток био кур – салон Бање Ковиљаче.

Као неко ко је био „назочан“ (ово да ме дојаљивачи боље разумију) поменутом скупу, могу посвједочити да о Црној Гори није изговорена ни једна једина ружна ријеч, што се за ДПС и његове сателите, за њихово тродеценијско иживљавање по Црној Гори и њену безочну пљачку, не би могло рећи. Говорило се о потреби тешње сарадње на свим пољима, економском понајприје, и бенефитима за обје земље од побољшања односа, срамотно доведених на најниже историјске гране. Дакле, за разлику од овдашњих шпијуна, у Београду нико никога није шпијао. Водио се искрен братски разговор, какав и приличи браћи, равноправан и добронамјеран по свему. Али, џаба, кад домаћим шпијунима и сам добронамјеран помен Београда, као и Москве и Бања Луке уосталом, диже косу на глави и изазива нагон за телалење на све стране свијета. И нема нама Србима у Црној Гори мрдања испод сунцобрана којим нас је дојучерашња власт леденом НАТО сјенком штитила и штити од сунца, ведрог неба и топлине. Куд год да мрднемо, са ким год да се сретнемо, о чему год да разговарамо, а што није одобрено од „браће и пријатеља“ из Брисела, биће дојављено и раструбљено гдје треба и коме треба. Као да они не знају не само гдје смо, с ким смо и шта енгленимо, већ и шта сањамо и чему се надамо.

А о томе гдје нам све лети и са ким се све састаје предсједник, са киме се брчкају и којим све „абудаби и шљбзм“ фондовима финансирају љетовања и шопинге „његови министри“, са којим од кланова шурују и кумују овдашњи, и његови такође, судије и тужиоци, дојављивачима пуца прслук. Важно је само да се стане на крај правима и потребама за равноправношћу трећине грађана Црне Горе. Али, што они више буду балавили за нашим траговима, то ћемо ми браћи ићи све чешће. Јавно и отворено. Братски. И да их унапријед упозорим (да добро наоштре своје шпијунске уши): можда се лако може десити да на следећи окуп предсједника црногорских општина буде и овај нови, из Бијелог Поља. Али, о том потом.

Емило Лабудовић

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: