“Срце злочина – Јагње на заклање” Павле Булатовић
Пише: Мишо Вујовић
Раскрчио је бриљантни Ивица Виденовић, својим документарцем “Срце злочина јагње на заклање” многе у коров зарасле стазе које воде до расветљавања убиства Павла Булатовића. Али кога брига данас за епилог атентата на министра војног, непостојеће државе коју су подједнако газили њени творци и њени џелати.
Као што у мутној глави нема чистог погледа тако међу дивљим зверима не постоји милост. Постоје сурова правила садржана у вечној песниковој дефиницији неправде “вук на овцу своје право има ка тирјанин на слаба човјека”.
Али Павле Булатовић није био слаб, осим на људску муку и патњу. Био је јак толико да је код многих изазивао страх. А страх призива мрак. Од страха се мучки пуца из мрака. Није се плашио ни упозорења служби које греше само кад им се нареди, служби које “обневиде” једино на команду да зажмуре. Али сви ћуте са свешћу да мртва уста не говоре. Зато је закон шутње изнад свих закона природе. Сви знају све и нико ништа не зна. А Павле није знао да ћути. Био је свестан куда се креће лађа чији грудобран је држао у својим рукама. Било му је јасно да има нејаког пријатеља и много моћних непријатеља. Био је странац по много чему. Припадао је себи, породици, пријатељима и имагинарној илузији званој отаџбина.
Нису га својатали моћници ни овде ни тамо у окупираном завичају. Био је неуклопив у нову транзицију, још мање спреман да прави компромисе сам са собом. Био је министар војске чији је отпор НАТО алијанси, код слободоумног света изазвао дивљење. “Три дана рата и брза капитулација”, по најавама главнокомандујућег генерала НАТО алијансе Веслија Кларка, претворила су у безмало тромесечно, неселективно бомбардовање цивилних циљева широм Србије. Само на Космету посејане су тоне и тоне бомби, а Војска Југославије је остала готово неокрњена. То је признао и Мајкл Џексон, британски генерал, први командант КФОР—а на Космету. Пример за поштовање који ће маргинализовану војску претворити у респектабилну силу али и у примамљив ресурс за владајућу номенклатуру у Србији.
Ивица Виденовић је у мало времена уклопио много факата са једном необоривом чињеницом. Рафал у Павла Булатовића био је погребни плотун војсци и држави.
Јасно је, данас, након две деценије, и ових педантно поређаних сведочења, да је Павле Булатовић, верно служио, отаџбини, за разлику од оних којима је та држава била сервис за разне марифетлуке, каријеризам, криминал и на крају профит. Јасно је да у серији неразјашњених ликвидација последње деценије двадесетог века, његова смрт носи премису невино проливене крви. Јасно је данас да је овај поштени човек био препрека и Београду и Подгорици,и мафији и корумпираној политичкој олигархији. Јасно је данас, да је у Београду удављена, а у Подгорици сахрањена заједничка држава “два ока у глави”.
Као што је био одан завичају, задојен древним предањем својих предака чији се иметак мерио неукаљаним образом и чистим рукама, тако је био веран домовини носећи у срцу идеал о једнородном и недељовом бићу српског рода. Остало му је то у аменет још од ђеда Нова Богданова и оца Никице Новова једног од највиђенијих Ровчана свог земана, рекли би у Колашинском срезу. Тог аманета данас је достојан и његов првенац Балша, чија непоколебљива оштроумност упакована у тиху разборитост потврђује стару мудрост, да ивер не пада далеко од кладе.
На крају овај филм је оживео много онога што смо већ одавно заборавили, а импресија Ивице Виденовића само потврђује његово истинољубиво дело: “Осећао сам велику силу зла која се надвила над Павлом, и пробао сам да покажем механизме тог лудила власти и новца. Са друге стране, имам осећај да је са Павловом погибијом,умирао и један нама потребни дух лакоће, неоптерећености и неке политичке чистоће”!
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Zajedno sa Matijom o Pavlu Bulatoviću,
U prošli utorak 13.ovog meseca dvadeset četvorica(mislim da ih je baš toliko bilo uz novinara Videnovića,koji je sve to osmislio)zajedno sa pesnikom Matijom ispratiše u deset časova naveče na nebo Pavla
Bulatovića.
Samo je JEDAN vaskrsavao,kada je brata Marte i Marije posle četiri dana digao iz groba,a ova dvadestčetvorica zajedno sa Matijom,obznaniše svetu da oni krvavih ruka i zlih duša,sve jedno koji da su,iako ubiše Pavla
Bulatovića,nisu ga se dotakli.Njegova uzvišenost i čistota,kao i mučenička smrt,svakim danom kod Gospoda podvostručuje grijehe,kako onih koji to učiniše,tako i onih drugih koji prikrivaju od sveta taj veliki zločin nad Pavlom Bulatovićem.Prikrivajući zločin,jednako su grešni sa onima koji ga učiniše,ne dopušt
ajući zadovoljenje božije i ljudske pravde nad zločincima.Greh ovih drugih što prikrivaju zločin pred Gospodom,je i veći nego onih koji ga učiniše,jer su im pobude niže i od samih ubica,a i samim ubicama ne daju priliku da se pokaju.Božiji Sin reče:,,Miliji su mi oni što su se pokajali.”
U Beogradu, Vučko Kićović
19.oktobar 2020.god.
Pravda za sve
Bulatović Pavle, min vojni, ima dokumentovan nerešen rezultat VJ-NATO, primirje koji i dalje traje
Ćuruvija, Pavle, Duško, vojnici na Topčideru, inspektor Šćekić, Stambolić, Djinjdić, Žika Petrović, Badza i mnogi drugi slučajevi ubistva planirani i izbedeni od iste piramide moći ( znanih po mnogim nazivima – 4. rajh, duboka država, međunarodna zajednica, razvijeni zapad …) zarad širenja nj interesa, dok se u medijima različito pominju jer ih nije bilo lako uklopiti u aktulene antisrpske stereotipe
Господин Виденовић са својим сарадницима је у филму о Павлу Булатовићу (који касни много, али боље је икад него никад) потпуно истинито, објективно и документовано показао и приказао јавности да не постоји ни један једини облачић сумње који би бацио сенку на Пајово чисто лице, срце, душу и руке и да је злочин над њим извршен само и једино зато што је у том тренутку био министар војни.
Мени се чини да је у том злом и несрећном времену на његовом месту био наш Свети Патријарх Павле да би и њега убили јер они који су убили Павла Булатовића хтели су да убију нашу војску и нашу државу.
Прошло је 20. година од бруталне и свирепе ликвидације једног од најчеститијих министара у историји Србије и Црне Горе, а обе државе срамно ћуте и не дају никакве одговоре, а морале су, па да је у питању чувар пруге, а камоли министар одбране, чувар свога народа и своје државе.
Надлежни из обе државе кажу да не знају, а народ зна да лажу, јер сви одговори се налазе иза чврсто замандаљених челичних врата служби безбедности, па ако се икада отворе, истина ће изаћи на видело, а овај филм би требало да допринесе буђењу успаваних савевести оних који знају све о овом монструозном злочину, јер истина се не може вечито крити, истина је као вода, увек нађе излаз и пролаз, истина је као травка _ никне па макар и из бетона.
Пајово име остаје трајно уписано у вечито сећање и безгранично трајање на понос његовог народа и његове честите породице, а онима који ћуте о злочину над њим нека је јасно : “ Не кажњава Бог шибом, већ временом“.
„Али кога брига данас за епилог атентата на министра војног, непостојеће државе коју су подједнако газили њени творци и њени џелати.“
Uvjek je duboka istina u jednostavnim iskazima!
A ubistvo ovog postenog covjeka je ljaga na sve nas. O dokumentarnom filmu ne mogu da kazem nista, jer ga nijesam vidio. Jedna surgestija: Ako je Ivan Delic bio person of interest ovdje, zasto istraga ponovo ne pocne od njega?
Eto novoj sluzbi u novoj vlasti posla i za Pavla i za Duska! I arhive UDB-e na sunce!
Hvala Milice na pomoći. Baš sam sinoć odgledao na RTS Planeta, dokumentarac koji se zove „Srce zločina“ a ne “Srce zločina jagnje na zaklanje” kako se u ovom autorskom tekstu tvrdi g. Vujović , a autor je Veljko Medić a ne Ivica Videnović, te je to kod mene izazvalo zabunu. U svakom slučaju, veliko hvala Milice na trudu.
Inače, za razliku od autora ovog teksta, g. Vujovića imam dijametralno suprotan pogled na pomenuti dokumentarac, koji po meni ni malo nije doprineo u rasvjetljavanju motiva, ubica i nalogodovaca ubistva časnog čovijeka Pavla Bulatovića.
Sama činjenica, da je autor dokumentarca, Veljko Medić, koristio dežurnog komentatora i autora mnogih sumnjivih dokumetaraca, čovijeka koji u javnosti nastupa pod šifrovanim imenom, pod pseudonimom Filip Švarm ( koji to častan čovijek krije svoje pravo ime i prezime već gradi karijeru nekakvog novinara pod pseudonimom) govori o samom dokumentarcu, koji bojim se ima za cilj, ne da informiše, doprinese istrazi, otkrivanju ubica i nalogodavaca ubistva, već ima za cilj da dezinformiše, da na krivi trag usmijeri pažnju javnosti, kao što je to nebrojeno puta do sada, čovijek sa pseudonimom u svojim dokumentarcima to pokušavao,da naknadnim iskrivljenim tumačenjem istine i činjenica, naknando izmijeni svijest i pogled ljudi na neko vrijeme i dogadjaje.
Duboko vijerujem da su napori autora dokumentarca i njegovog pod pseudonimom experta za tumačenje prilika 90-tih, dio istih napora, istih struktura, koji se ovih dana kod nas, upinju na zadnje noge da se arhive anb-a slučajno ne nadju u “ krivim rukama“ jer bi se otvaranjem istih mnogi zločini rasvijetlili.
Nažalost, jedini pravi trag, smijer u kome treba tražiti ubice i nalogodavce ubistva, dat je jasno i nedvosmisleno u zaključcima anketnog odbora Skupštine SRJ, koje je autor dokumentarca, u nemogućnosti da ih izbjegne, da ih pomene, pretpostavio zaključcima, mišljenjima špekulacijama experta pod pseudonimom.
Pavle Bulatović to nije zaslužio.
Poštovani gospodine, niste dobro videli. Naziv serijala dokumentarnih emisija koji se utorkom emituju na RTS 1 je „Srce zločina“ i urednik serijala je Veljko Medić. Naziv emisije, koju komentarišete, a koja je emitovana u okviru tog serijala je „Jagnje na zaklanje“ i njen autor je Ivica Videnovic. Kao što se da zaključiti, stvari stoje malo drukčije!
poštovani, vrlo je moguće da ste Vi u pravu.
Nemam problem sa tim da se izvininim i priznam grešku kada nisam u pravu, zaista nisam ulazio u te pojedinosti. Zanimala me suština samog dokumentarca.
Još jednom, izvinjavam se autoru dokumentarca, kao i kolumnisti, autoru ovog teksta g. Vujoviću, i svim čitaocima i posjetiocima portala, zaista sam bio zbunjen nazivom, moja greška.
A dokumentarac je sam po sebi greška, ma kako se zvao, ma ko bio autor…imena su potpuno nebitna, to je moje lično mišljenje. Ne da nije poslužio u svrhu rasvjetljavanja zločina već je moj lični utisak, da se njime pažnja javnosti namjerno usmjerava u suprtonom pravcu, čak se i sami lik i dijelo pokojnjeg Pavla neprimjereno u pojedinim sekvencama filma, stavlja u neki neprimjeren kontekst. Svojim životom i svojim dijelima Pavle Bulatović to zaista nije zaslužio.
Iskreno, zaista mi se nije dopao film, a to je jedini motiv, razlog ovakve moje reakcije i komentarisanja. Kad sam pričitao kolumnu g. Vujovića, na portalu, u prvi mah sam pomislio da se radi o dva različita dokumentrana filma.
Dokumentarac iSrce zlocina de utorkom na rts 1.
Može li neko da mi objasni,pomogne, volio bih da pogledam o kojem se to dokumentarcu radi što ga autor pominje u tekstu a pod naslovom “Срце злочина јагње на заклање” od Ivice Videnovića. Gdje se i kako može pogledati i gdje je uopšte prikazan taj dukumentarac ?