Срце трне

Лозанки и Владимиру Радоичић

Пише: Невен Милаковић

Рана јесен тугом свија мјесечеву сјен блиједу,
Под свјетиљком, као штене напуштено, грана цвили,
Трне свјетло, срце трне, пише мајка своме чеду,
И ноћас ћу да ти пјевам успаванку, сине мили.

На данашњи дан си, сине, одлетио звијездама,
Нијесмо се опростили, мишљах Бог ће да те врати,
Нека… немој да си тужан, ту је, сине, твоја мама,
Сад кад су нам душе скупа, никоме те нећу дати.

Ни коб црна, ни душманин, што на нејач опет креће,
Ни Кошаре, немаше их сем вас дјецо ко бранити,
Нико ми те, рано моја, отргнути више неће,
Више ми те, да се скрију, никад, дико, неће скрити.

Трне свјетло, срце трне, мајка својем чеду пише,
Туга нас је сјединила и минути неће више.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: