Боже помози и благослови
Народа српског жеље и над:
Дубраве, поља, горе и кланце,
И свако село и сваки град.
Боже помози и благослови
Сва српска места и сваки крај
Где Србин живи. Десницом благом
Снаге и моћи крила нам дај.
Боже помози и благослови
Круну и чело народа слог
Да целом српству слобода сине
С нама је правда; С нама је Бог.
Милорад Петровић
Милорад Петровић, Сељанчица рођен 1875. у Великој Иванчи у којој је похађао основну школу. Гимназију је учио у Београду, а Учитељску школу у Алексинцу. Радио је као учитељ, са женом Ружом, почев од 1899. у Великом Крчмару код Крагујевца, Стојнику, Раниловићу, Селу Младеновцу (био је управитељ школе и предавао у првом, трећем и учетвртом разреду од 1905. до 1907. године: ту су написане, од знаучајних, пјесме „Неверо, ране, неверо…“, „Хеј, не роси!“, „Ој девојко“, „Навире ноћ“, „Мишар“, „Стани зоро“, „Под јабланом“, „У јесен“, „На ђерђеву“, „Волим“… ) Жаркову и Београду.
Ниједна поезија се не своди само на неколико великих пјесничких имена. Пјесме Милорада Петровића, ушле су у народ и пјевају се још, а да се скоро сасвим заборавило ко је њихов аутор. Готово да нема значајног српског композитора који није музички обрадио (најчешће за хор) неку његову пјесму.
Стихови „Играле се делије, насред земље Србије“ Милорада Петровића Сељанчице налазе се у „Антологији српских свечаних песама“.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
