Србин Србину LUPUS EST
Емило Лабудовић
Пише: Емило Лабудовић
Кад мину поплаве и поводњи, кад се стиша бијес природе и проведри небо, иза свега остану само наплавине муља, свакојаког крша и блата. Остане мирис трулежи и распадања, осјећај узалудности и изгубљеног спокоја и, изнад свега, спознаја о људској немоћи да се одупре злу.
Скоро исто тако је и код друштвених „поплава” кад се замуте воде а муљ изађе на површину. И иза њих остају рушевине, гареж и свакојако смеће. А кад се све смири, кад се угасе ватре, кад гуме више не диме, муљ падне на дно а вода се избистри, остане и вајкање да је, уз мало више разума, осјећаја за реалност и више воље, све могло другачије. Лакше и са мање штете, а с више резултата. Али, како би то рекао наш народ: окашњела памет, шарову под реп!
И док се полако смирују страсти, пада интезитет реторике и ствари доводе у какав такав ред (о поретку је још рано говорити) након догађања на и око Цетиња, као рђа испод слабо нанесене заштите избијају прави мотиви циркуса са играњем и пјевањем (а, кажу, било је и пуцања, и то рафалног). Оно што на први поглед и изблиза дјелује као локални проблем и сукоб, тек кад се сагледа са ширег, регионалног и стратешког, аспекта постаје јасније и добија праве димензије. Циљ није Цетиње него Дедиње, и не бије се битка за одбрану (ни од кога нападнуте) Црне Горе већ за рушење (са свих страна нападнуте) Србије! Можда ће ово некоме изгледати сувише у духу скоро пословичног ламентирања над злехудом свесрпском судбином, али пажљивија анализа геостратешких кретања на Балкану лако би одбранила ову тезу.
Шта год ко причао, Србија је кључни регионални „играч” на овим просторима, у свим аспектима тог питања: од стратешког, војног, енономског па до демографског. Ко не контролише Србију тај не контролише Балкан, а контрола ове „раскрснице” свих путева између Европе, Блиског Истока, Азије и Африке сан је свих великих претедената на ту улогу, укључујући и САД. Србију, ево неко вријеме, а након инсталисане „досовске” демократије, директно и апсолутно не контролише нико. Ни са Запада, ни са Истока. Вјешто избалансираном политиком сарадње са свима, уз убрзан економски опоравак и раст, актуелна српска власт је успјела и још увијек успијева да, у највећој могућој мјери, обезбиједи позицију равноправног учесника у свим дијалозима на и око Балкана. Покушаји да се Србија сатјера у ћошак насилном сецесијом Косова само је дјелимично успио. Уцјене типа „одреците се Русије и Кине па ћемо вам отшкринути врата ЕУ” такође нијесу дале резултат тако да се игра и натезање политичког конопца настављају и даље, а крајњи циљ је дестабилизовати и срушити Александра Вучића, а онда и Србију спустити на кољена.
Као и у свим до сада испробаним и оствареним плановима те врсте, користи се стари рецепт комбинације притиска споља и подривања изнутра. „Спонзоре” ове друге методе не тако давно коштало је скоро милијарду евра а Србију је то коштало много више: од НАТО агресије, преко Хага до Косова. Данас је метод исти, али је све друго – другачије. Жестоко финансирана унутрашња кампања, плаћени и плаћенички медији, невладине (тачније: антивладине) организације, квазиинтелектуални кругови… из дана у дан појачавају нескривани атак на режим. Користе се разне стварне и исфабриковане афере како би се Вучић и његово непосредно политичко и породично окружење приказало у свјетлу које неодољиво подсјећа на већ виђеног „балкансног касапина”, Слободана Милошевића, чиме би се, сматрају „режисери” евентуалне будуће драме типа „балканског барута”, створила неопходна критична маса за нови петооктобарски преврат. Прогласити Вучића кривцем и виновником свих дешавања на балканском простору матрица је која се, рекох, једном показала дјелотворном. Али, прилике, спољне и унутрашње, су много, много другачије и још много ће воде протећи Дунавом и Савом прије него се посустала политичка рага Ђиласа и компаније осови на клецаве ноге.
Осим Вучића, политички и породично, главна мета, додуше нешто скривенијег, атаковања на стабилност Србије је и Српска православна црква која се кроз све ово кризно вријеме показала (и доказала) кључним кохезионим фактором свесрпског националног и духовног јединства. Управо тај сегмент подривања и слабљења преговарачке позиције Србије баца директно свјетло на актуелна збивања у Црној Гори. Наиме, аналитичари и планери преобликовања Балкана у зону политички „мртвог мора” сматрају Митрополију црногорско – приморску угаоним каменом јединства српске Цркве чијим би се измицањем срушила цијела њена грађевина. Отуда сви они континуирани напади на Митрополију и њен статус у Црној Гори, од Мираша, преко Мила до Белведера. „Поцрногорчити” Митрополију по сваку цијену, издвојити је из крила српске матице и вратити јој никад верификовани аутокефални статус, значило би и дефинитиван завршетак разбијања српског етничког и духовног простора.
Истине има, али потпуне нема. Вјерујем да си прећутао битне ствари по питању Србије јер се не би уклопиле са циљем писања овог текста.
…las’o je svemu crnogorskom lupus est…