Србин и фукара (кратка прича)
Изгубио је тада посао јер је био за заједничку државу. Дјеца такође не могу да му се запосле јер није "национално подобан". Није се продао, као многи, и сада је празна фрижидера и чиста срца.
илустрација
Изгубио је тада посао јер је био за заједничку државу. Дјеца такође не могу да му се запосле јер није „национално подобан“. Није се продао, као многи, и сада је празна фрижидера и чиста срца.
Када помене своју ситуацију познанику, „граЏанисти“, овај му одговара:
„Пусти сада те националне приче, то све иде на Милову воденицу, причајмо о крађама, корупцији и празним фрижидерима!“
На то му човјек каже:
„Али управо су мене покрали и мени је празан фрижидер и мени дјеца не налазе посао, само зато што сам другачији од њих, и од тебе, фукаро“.
Бошко Вукићевић, Фејсбук
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
I da
Zasto sajkaca
Stara dobra ljubljena koja vrijedi vise od svih novaca svijeta
Ali zasto
Ni Srbija nije sva pod sajkacom
Prikladniji bi prizor bio korotna kapa ‘crnogorska’ sa cccc
Dje je bila ova kratka prica svih ovih godina
Decenija
Вукићевићу свака част.Ово вам је прича црвенога преваранта Бечића и његових секташа.
Уз ову лијепу причи иде Његошева црногорска капа. Шајкачу су половином 19. вијека креирали Аустроугари, у оквиру војне реформе и израде нових униформи, које би замијениле дотадашње непрактичне, шарене и китњасте униформе. Међутим, нова униформа се није свидјела Францу Фердинанду, па су аустроугари скројили другу, а стару јефтино продали Србији! Тако је шајкача доспјела у Србију. Плаву шајкачу носили су Срби из Војводине, који су били у служби Аустроугарске речне морнарице на Сави и Дунаву, тј. у Срему. До појаве црногорске капе и шајкаче, Срби су носили грчку капу-фес! Многи мисле да је фес изворно турска капа, а није.
Уз ову лепу УНИВЕРЗАЛНУ причу иде свака капа и свачија глава. У вези осталог следи одговор – Да , исто као што је кравата изум „брата“ Хрвата, па предлажем следећу литературу:
Јасна Бјеладиновић-Јергић, Народне ношње у XIX и XX веку: Србија и суседне земље, Београд: Етнографски музеј у Београду, 2011; Јасна Бјеладиновић-Јергић, Народне ношње Срба у XIX и XX веку, Београд: Етнографски музеј у Београду, 2011; Милка Јовановић, ,,Народна ношња у Србији у XIX веку“, Српски етнографски зборник XCII, 1979; Десанка Николић, ,,Како се облачила Народна војска у Србији у XIX веку“, Весник Војног музеја 17, 1971; Миле Недељковић, Српска капа шајкача. Књига Село, Колубара, Подгорина, Тамнава, Кечер. Шест векова Ваљева, Ваљево, 1993. и да закључим- СРАМ ВАС БИЛО !
Драга госпођо Бранка, не бих се баш сложио да уз ову лијепу причу иде „свака капа и свачија глава“. Уз ову причу најпогоднија је управо Његошева капа и српска глава.
Моје знање о шајкачи је везано за радове историчара проф. др Радоша Љушића. Да не дужим, Францу Фердинанду се шајкача вјероватно није свидјела зато што је урађена на основу капе српских фрајкора, који су били стража на ријекама према турској, Тиси, Бегеју, Дунаву и Сави. Шајкаче од Аустроугарске за потребе стајаће војске купљене су 1869. године, у вријеме српског кнеза Милана Обреновића.
На крају, и све да је ово што сам навео погрешно, претјерали сте закључком.
Шајкачу је Србин прославио и није је окаљао, а Црногорац се да простиш у своју капу посра.
Што би Србин данас прије на глaву ставио?
„Ако заборавимо и не потрудимо се да запамтимо оно што су наше мајке или баке урадиле за нас, ако нам ништа не значи оно што је било пре нас, ако томе не умемо са поштовањем да се поклонимо, иако смо малкице и од тога направљени, ко смо и шта ћемо бити?“
Пошто говоримо о националним симболима Србије потребно је знати да их ми у Србији делимо у две групе. Прву групу чинили би званични национални симболи одређени уставом и то су грб, застава и химна. Док би другу групу чинили незванични народни национални симболи као што су: опанак, шајкача и фрула.
Чувени српски пријатељ који је као нико до сада проникао у нашу душу, др Арчибалд Рајс, говорећи о религији код Срба рекао је: „…ваш „бог“ носи оклоп и браду Краљевића Марка, шајкачу вашег ратника са Цера и Јадра, Кајмакчалана и Доброг поља…“
Да би се разумело зашто сам овако одреаговала, тј. како се догодило да за нас у Србији војничка капа добије толико на значају и постане више од националног симбола потребно је вратити се на почетак, а то је, када причамо о шајкачи 19. век јер се тада она први пут појављује. Шајкача, то јест капа за војнике која „има форму граничарске капе“, уведена је прописом у Србији 1870. године. Одређенијим називом, као шајкашка капа, дакле као део ношње конкретних граничара, названа је у пропису 1876. године, којим је наређено да народне старешине носе „шајкашку капу“, каква је одређена и за народну војску.
Врло брзо шајкача постаје и део свакодневне одеће српских сељака. Разлог лежи у чињеници да су униформе у то време стојале задужене код србских сељака због брже мобилизације а како се сељаци нису устезали да поједине делове свакодневно користе, тако се шајкача нашла на главама готово свих србских сељака. Било је то први пут да један војни детаљ буде уведен у цивилну употребу.
После Великог рата и велике голготе коју је преживео, србски сељак се није желео одрећи своје већ изношене капе, шта више он се толико везао за шајкачу да је након што би стара капа коначно изгубила сваку употребну вредност, мењао је новом, скројеном о сопственом трошку.
Носећи војничку капу и заслужена одликовања српски сељак је после рата наметао слику о себи као заслужном ратнику, исказујући војничку прошлост као најважнији део личног идентитета и указујући на сопствени допринос стварању земље, у којој су га нарастајуће социјалне разлике нужно гурале на друштвену маргину, а политичка елита, како то обично бива, одмах након рата заборављала. Представе сељака на надгробним споменицима подизаним онима који су рат надживели и умрли, у послератном времену потврђују жељу да се сељак прикаже као заслужни ратник. На њима је сељак најчешће приказан у униформи. Онај ко је једном био војник доживотно је себе тако доживљавао. Униформа која је наглашавала његове ратне заслуге, изједначавајући га с онима који су у униформи пали, била је уједно његово свечано одело у коме се осећао једнаким са градском господом.
Нажалост, као што и овде видимо, много тога се „искривило“ по питању схватања значаја фолкора и обичаја. Слепо и поданичко прихватање западних трендова уз непознавање сопствене историје довео је до тога да се ствари посматрају површно и пречесто олако банализују. Али то више говори о вама, драга моја одрођена „браћо.“
Шта сте демантовали у мојим наводима? Прешли сте на увреде.
Ко је одрођен, бре? Да ли сте ви нормални?
„Док би другу групу чинили незванични народни национални симболи као што су: опанак, шајкача и фрула“.
А шта је са гуслама:
Манастири и криво гудало, то је српску вјеру сачувало! (Требјешки)
Хај, што Србин још се држи крај свих зала, песма га је одржала, њојзи хвала! (Змај)
Само још неколико напомена:
Срби – фрајкори у 19. вијеку, носили су препознатљиву одјећу, поред народних чакшира, хаљетак звани граничарски гуњац и плаву шајкачу. Врло сличан гуњ фрајкорском, под називом „гуњић“, од 1870. године прописан је као обавезан одјевни предмет војске Кнежевине Србије. Многи виђенији Срби тога времена, а у почетку и обичан народ, нијесу прихватали шајкачу, већ су и даље наставили да носе фес.
Шајкача је прављена од мекане чоје домаће израде зване шајак, коју су као народну капу прославили српски сељак и српски војник у борби за слободу.
Одлика српске ношње у средњем вијеку биле су плитке капе, које су биле сличне данашњој црногорској и херцеговачкој капи. Толико.
Фес потиче из Марока.
Ок,да није ђеце некако се и изије та порција г… али је због њих опора.Опора!Нису српска дјеца,наша дјеца,да једу …..,је ли Срби?
Кад смо већ код тога ,збиља,шта је са конститутивношћу српског народа у НДЦГ?
Оће ли то и кад?Је ли кад се супериорном политиком српско-црногорског помирења обурдају црногорске усташе?
А?
Mtfb ti si skroz zaladio?
Набијем те на ***** усташо.
Brzo ces ti na traktor ,brm brm a ustase su mi cak mrznije i od vas cetnika ako me pitas.
Meni su isto mrzni i usraše i četnici, ne pravim razliku.
Iskljucivost, nedostatak tolerancije i empatije, neke od karakteristika ovog podneblja, bez obzira kako se ko izjasnjava ili osjeca.
Dovra prica ali sta ce nasem srbinu austrougarska šajkaca ?
Шта си ти осим што си „Мики“? Имаш ли ти зрнце мозга кад већ стида немаш!? Ти би да негираш симбол ЖИВЕ ДУШЕ СРБИНОВЕ , слепче један неваспитани и необразовани !? И моје питање- зашто портал који има толико корисних и поучних објава себи дозвољава овакве коментаре који су ништа друго до ЈЕЗИК МРЖЊЕ и ГОВОР МРЖЊЕ?
За остале који читају , ШАЈКАЧА је врста капе од материјала шајак (вунена тканина занатске производње). У Србији се шајкача почела носити са увођењем војне обавезе, а у мушку одећу продире крајем XIX века, када ношња попримa елементе војничког одела. Временом је потпуно потиснула фес. Имати део униформе на себи представљало је статусни симбол. Постојале су војничке и официрске шајкаче, које су имале мали ширит изнад очију, а као део униформе коначно су нестале после Другог светског рата. Шајкача је постала српска национална капа, коју и данас свакодневно носе сељаци из централне Србије.
Branka,
nemam ja nista protiv sajkace ali Srbi iz Crne Gore nose crnogorsku kapu a kratka prica govori o Srbinu iz Crne Gore .
црногорци из црне горе (4 турске нахије) могу и кече ставити на главу, то нас више не интересује. Ми Срби из Црне Горе носимо жал за Косовом са четири „С“ али све више шајкачу, да би имали што мање заједничког са вама.
Kimi, svi osim tebe znamo da pravi naslov glasi : Srbin i Crnogorac ( kratka priča )!
Ono “ fukara“ je samo odraz političke korektnosti autora.
A što se tiče “ austrougarske šajkače“, da nešto znaš, znao bi da su za duga vremena Crnogorci nosili turski fes!
Ali otkud bi ti šupljoga mogao to da znaš!
Ti otprilike “ znaš“ samo ono što ne znaš!
Kimi, prase jedno.
… I prosto mi neprijatno kako te ođe stalno *ebem!
Izvini Kimi, izvini, jače mene.
U stare dane…Crnogorci nosili Turskoj fesove? insuinirash da smo me Crnogorci “fukare” sa distance iz Bograda. Bogumi se to teshko zaboravlja a i osechijalome a i pomahnitalome. A josh juche si naglaba ka no shto samo Sveto Marovich zna u debeloj knjizi o pristojnosti i konductu na internetu . Mozhebit da si mislijo na tvoju “ Blogersku Brachu”…?…
Totalno si trsijo. Jesili svjesan sto zborish?
Uvijek je mlogo vazhnije, pristojnije i pamchenije neshto lijepo rech. Ako nemash shto lijepo da kazhesh, onda ti je bolje da shutish plemeniche u egzilu.
Znamo mi u ovu planinu to Odavnina.
Ili da se iti izvinesh Crnogorcima !!!!
Jest da nešto razumio nijesam, ali mora biti da si u pravu!
Komedijašu …
Stado će ti se u Planini pogubiti, mrčo.
Priberi ga, priberi se.
A ja ti evo šaljem bukvar. I poštarina je o mom trošku!
Pa ti priljegni.
Kad te ljudi budu razumjeli, biće lakše, ne i samo njima. I tebi lakše.
… A i stadu. I njemu lakše, kada srpskim progovoriš!
Наслов је, поштовани Ђикане, прави!
Србин је Црногорац! И не може бити нико други!
… Srbin onaj iz srpske Crne Gore, iz četri nahije one, Crnogorac on!!!
Ima razbijem Srba kojekuda koji oni nijesu Crnogorci -đavolja Crnogorci nejma koji Srbin nije! ( Ne kažem da nema pogani svakojake, pa i ove (ne)krštene u najljepšu ovu našu srpsku Planinu!)
Ali tako, ali nikako! Gvozdene, brate …
I što ja sad mogu kada je već tako, božjom voljom dato!