Србија: Претрешће сваки случај „несталe бебe“

Рок Европског суда за људска права биће пробијен, али надлежни вjерују да ће Стразбур бити задовољан предвиђеном динамиком.  Први резултати крајем идуће године.

 „Ниjeсам сумњала да је неко украо моју бебу за коју су ми у болници рекли да је умрла, све док од државе није стигао позив за војску мом сину. Од тада смо узнемирени и ја и моја породица. Касније је на кућну адресу стигао и захjтев за ажурирање бирачког списка, јер се у евиденцији надлежних мој син води као жив. Тачније, постоји податак да је рођен и има матични број, али нема га у евиденцији умрлих. Oвако своју причу за „Политику” почиње Радмила Миљуш из Земуна.

У Земунској болници породила се 1979. године, као студент, док јој је муж био на одслужењу војног рока. Као лаику, каже, чинило јој се да је беба здрава. Онда су Радмилу пребацили у ходник, а затим на одjељење. Бебу више није видjела. Касније је дошла медицинска сестра и рекла да ће је ускоро пребацити на одjељење гдjе се примају посjете и скинула јој је наруквицу са бројем на руци. На питање зашто то ради, Радмила је добила одговор: „Не треба вам више, ваша беба је умрла.”

Њена породица је, каже, тражила од болнице да види бебу, да сахране тијело, али није им дозвољено. И на томе се завршило. Радмила је убрзо поново остала трудна и дошла је у Земунску болницу на контролни ултразвук. Тада су јој дали отпусну листу из 1979. године у којој стоји „отпушта се кући порођена без бебе која је егзитирала у 10 часова”.

Питања без одговора од тада раздиру Радмилу и њену породицу. Да ли је њен син жив или је ријеч о неодговорности медицинске сестре, службеника или неког трећег ко није доставио податак за упис у матичне књиге умрлих? Радмила не жели да вјерује у постојање беби-мафије, склонија је уверењу да је ријеч о немару.

Она је само једна од многобројних родитеља, по некима има их више хиљада, који чекају одговор на питање шта се десило са њиховом дјецом. Одлуком Европског суда за људска права у Стразбуру прошле јесени, тај одговор треба да им да држава и то до – 9. децембра.

Јавним тужилаштвима у Србији од 2001. до јануара ове године поднијета је 501 кривична пријава или поднесак у вези кривичних дела одузимање малољетног лица или промјена породичног стања, каже за наш лист посебни тужилац Бранко Стаменковић.

– У свим предметима тужилаштва су покренула, водила или и даље воде преткривични или претходни кривични поступак путем захтева органима МУП-а, другим органима, институцијама и појединцима ради прикупљања и утврђивања чињеница. У случајевима где је било основа, подношени су и предлози за предузимање истражних радњи надлежним судовима – каже Стаменковић.

Он напомиње да ни у једном од 501 случаја није утврђено да је дошло до извршења неког кривичног дјела за које се гоњење предузима по службеној дужности.

Да би се дао јасан одговор државе родитељима потребно је претходно успоставити механизам који ће спровести пресуду Европског суда за људска права, сматра посебни тужилац. На наше питање да ли је неопходан посебан закон да би се утврдила истина о несталим бебама, он одговара: „Сигуран сам да ће се постићи оптимално решење у којем можда има места за укључење органа који до сада нису поступали, при томе не губећи из вида ни постојећа законска решења.”

Да ли је постојала организована крађа беба?

„Имајући у виду да су, према тужилачким подацима, пријаве у највећем броју подношене за период од 1967. до 1982. године, са појединачним примјерима и ван тог периода, па до данас, претпоставка да постоји организована криминална група која у периоду од практично 50 година врши ова кривична дела и укључује хиљаде, практично генерације лекара, медицинског особља, административног особља у матичним службама, социјалној заштити, ПИО фондовима, полицији, тужилаштву, суду, као и другим органима и институцијама, а да при томе ниједан конкретан доказ у току 50 година није утврђен, говори у прилог томе да је врло тешко повјеровати у такву тезу”, каже Стаменковић.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: