Србија памти, иако је терају да заборави
1 min read
Sputnik / Алексей Куденко
Девети мај, датум када се Европа сећа како изгледа када се зло спусти на земљу. Дан када је сломљена кичма нацизму. Дан када су као народ и Срби и Руси стајали на правој страни историје, и не само стајали — него гинули, пркосили, дизали устанке, ломили офанзиве, спасавали савезничке пилоте, и писали историју крвљу.
А где је Србија данас?
Данас се Србија налази на тектонској пукотини између сопственог историјског наслеђа и притисака да га се одрекне. Док у Москви марширају потомци Црвене армије, а у Београду се положи понеки венац, у Бриселу и Лондону на овај датум позивају војнике оних који данас славе Бандеру, славе „Европу која се брани од Русије“, као да није та иста Русија Европу спасла од самоуништења 1945.
Србија, дакле, и даље памти. Али…
Заборав се тражи суптилно, кроз уџбенике у којима нема НОР-а, кроз релативизацију „два антифашизма“, кроз тешку машинерију бриселске културе „помирења“, у којој су и партизан и усташа само „стране у конфликту“. Тражи се од Србије да заборави своју жртву.
И то не пролази лако. Јер дубоко у колективном памћењу Србије, Дан победе није страни празник. То је геноцид у Крагујевцу, логор на Бањици, пакао Јасеновца. То је и народ који је, под окупацијом, подигао један од најранијих устанака у поробљеној Европи.
Србија данас није заборавила — али је под све већим притиском да се тога принудно стиди.
