ИН4С

ИН4С портал

Срби у трагању за изгубљеним временом

1 min read

Аутор: Слободан Јовановић*

Оно што је незамисливо за Европу и свет – прикривање и затрпавање холокауста и Аушвица– овде је била владајућа доктрина такорећи до данашњих дана.

Драматични догађаји деведесетих година не могу се ни разумети ни објаснити анализом самих деведесетих година. Бора Јовић, тадашњи високи функционер Србије и Југославије, написао је о том времену и тим збивањима више књига сведочења у којима открива мање познате и непознате истине, али је тек најновијом својом књигом – Како су Срби изгубили век – закорачио дубље у прошлост, како би одговоре потражио у историјској перспективи.

Налази и закључци до којих је дошао бацају снажно светло на изворе кризе, потом и пропасти Југославије, а посебно на тешку или, како он каже, трагичну, судбину српског народа у заједничкој држави. Корени те трагичне судбине Срба – која је кулминирала НАТО агресијом и етничким чишћењем више стотина хиљада Срба са њихових вековних станишта и простора у Крајини и Славонији, са Косова и Метохије, као и отимањем те српске покрајине – сежу до самог почетка века и стварања заједничке државе. Судбина тог пројекта званог Југославија, који је два пута рушен у крви и у великом страдању понајвише српског народа, наметнула је сазнање да је управо то била прва и велика, такорећи кобна грешка тог народа, односно његовог тадашњег вођства.

Анализирајући без комплекса и догми потоње најмаркантније догађаје, Јовић долази до закључка да је читав век протекао на неки начин у грешкама и заблудама, већим или мањим лажима, подвалама и мржњама, те да је у целини и у коначном билансу за српски народ поразан, трагичан и изгубљен. То је логично наметнуло потребу за критичким суочавањем са канонизираним историографским представама о догађајима и личностима из тог дела наше прошлости, што отвара простор за њихово ново историјско вредновање.

Уочио је то и академик Матија Бећковић, изричући поводом Јовићеве књиге луцидну опаску да је она, заправо, први прилог „још ненаписане историје Републике Србије“. То је огроман изазов, али истовремено и шамар нашој историографији и историчарима који су великим делом некритички прихватали наметане политичке и идеолошке догме и у основи саучествовали у фалсификовању наше новије историје, посебно Другог светског рата на нашим просторима.

Josip-Broz-Tito-21-620x350

Оно што је незамисливо за Европу и свет – прикривање и затрпавање холокауста и Аушвица – овде је била владајућа доктрина такорећи до данашњих дана. Наметнуте су колико бесмислене толико и вешто смишљене флоскуле о непозлеђивању рана прошлости, посебно братства и јединства као највеће догме Титове власти, којом је блокирано свако критичко истраживање историјске истине. Посебно је на удару било пребројавање као сумњива и опасна намера – било да је реч о националном саставу жртава рата или партизанских јединица, било о жртвама Јасеновца и бројних јама широм ендехазије. Све је то прикривано и покривано лажним симетријама и флоскулом о једнаком доприносу свих наших народа и народности, а посебно о највећој опасности по заједницу од српског, па још и великосрпског национализма. Тако се и догодило да народ који је највише страдао у оба светска рата буде проглашен за највећу опасност по заједничку државу, као што је на крају века проглашен главним кривцем за растурање те државе, иако је био њен најискренији поборник и бранилац.

И док се Европа, посебно немачка нација, отворено суочавала с великим злом Аушвица, вољно или невољно свеједно, осветљавајући његову природу и дубину, истовремено прочишћавајући сопствену савест и свест, ми смо затрпавали исто толико ако не и веће зло Јасеновца и јама, непрестаним трабуњањем о великосрпском национализму. Да ли је, на пример, уопште могуће замислити како би у Европи и свету била дочекана теза да је расветљавање Аушвица и пребројавање жртава фашизма плод некаквог великојеврејског национализма?! Европа је управо из тог суочавања изнедрила вредности као што су људска права, хуманизам, владавина права, заједништво и равноправност у виду асоцијације европских држава и народа. (Друга је ствар што су неке од тих вредности у новије време употребљене, односно злоупотребљене за глобалистичку хегемонију.) А ми смо, кријући то зло у себи и од себе, доживели да оно поново експлодира деведесетих година, а ево и данас у Хрватској, на Косову и другде.

Као што се бавио нашом заблудом званом Југославија, Бора Јовић указује и на друге маркантне догађаје којима се наша историографија није ни довољно ни адекватно бавила, као што су на пример „антисрпске одлуке Дрезденског конгреса из 1928. године“, критички анализира одлуке АВНОЈ-а, које су свој коначни израз имале у „разорном по државу Уставу из 1974”. Без предрасуда се бави „погубним улогама Тита и Кардеља према Србији и Србима“, а отворено указује и на кривицу српских политичара, посебно српских комуниста, „који нису на одговарајући начин реаговали кад су нам `браћа` из северозападних република кројила судбину“, на шта у предговору скреће пажњу академик Василије Крестић.

Jugoslavija_Flag_by_evgeniasamsonova

Разумљиво је да се тим поводима постављају многа тешка и осетљива питања. На пример, како је могуће тврдити да је Југославија била грешка и истовремено се борити за њен опстанак? Део одговора налази се у самој књизи, а о некима управо траје полемика у медијима, уз учешће самог аутора. Срби су и у таквој Југославији живели заједно, у једној, заједничкој држави. Зато су је и бранили. Каква би, међутим, била наша судбина у претходном веку да се српски државни врх после Првог светског рата определио за српску државу у њеним тадашњим етничким границама, што је била једна од реалних понуда великих сила? Многи мисле – неупоредиво боља, без јама и Јасеноваца, ,,Олуја“ и ,,Бљескова“, без граница које се цртају волунтаристички у партијским кабинетима и лажно представљају као административне и неважне, да би касније биле државније од државних.

У сваком случају, ова књига, покретањем тих сложених историјских питања, која су, по мишљењу аутора, обавијена „необјашњивим ћутањем“, управо треба да отвори дијалог као пут ка „националној катарзи“ и „историјском суочавању народа са собом“, како то примећује рецензент Милован Витезовић. Другим речима, да кренемо, поучени метафором Марсела Пруста, у трагање за изгубљеним временом, како не бисмо проћердали и век који је још увек на почетку.

*Некадашњи директор Танјуга

Подјелите текст путем:



Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:

     

2 thoughts on “Срби у трагању за изгубљеним временом

    1. Aлександар Карађорђевић, погрешан човјек на погрешном мјесту. Гробар Србије.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *