Срби у Бугарској

Пише: Павле Маљковић, Студентски клуб Правног факултета

Целокупна бугарска интелектуална елита, укључујући и Бугарску академију наука и уметности , и даље доживљава територије јужне и југоисточне Србије као бугарске.

Међутим, историја нам говори да, не само да нема говора ни о каквом бугарском националном идентитету међу становницима Ниша, Пирота или Лесковца, већ нас, напротив, упућује на разматрање етничког, лингвистичког и историјског карактера целе западне Бугарске (Шоплука) све до реке Искар.

Уколико погледамо лингвистику, тачно на поменутој реци, налази се ,,јатова граница“. Она је једна од најважнијих јужнословенских изоглоса. Западно од те границе (тзв.западни бугарски говори) , старословенски глас ,,јат“ (Ѣ) прешао је у ,,Е“ (нпр.бело), док се источно од те границе изговара као ,,ЈА“, ређе ,,А“ (нпр.бјало). Ова али и многе друге језичке особине западнобугарских говора: српско штокавско ,,што“ (уместо бугарског ,,какво“); прво лице једнине личног глагола: ја и јас (уместо бугарског: аз); треће лице једнине личног глагола: он, она (уместо бугарског: тој, тја); коришћење речи које постоје само у српском језику – нога (буг. крак), кошуља (буг. риза), мачка (буг. котка), навеле су многе угледне научнике попут Јована Цвијића, Александра Белића или Аполона Мајкова да закључе да дијалекти западно од јатове границе припадају српском језику.

Ако отворимо историјски атлас, видећемо да је српска држава за време краља Милутина обухватала и територију данашње југозападне Бугарске укључујући град Велбужд (касније Ћустендил). За време цара Душана, градови Суково, Мелник, Стоб, Рила, Извор, Петрич, улазе у састав српског царства. У том периоду, тачније 1355.године, локални српски велможа Хреља Охмућевић, обновио је Рилски манастир.

Након Душанове смрти, царство је подељено међу српском властелом. Територије на крајњем југу и југоистоку, припале су породици Драгаш. Родоначелник ове породице, севастократор Дејан, средином XIV века подиже своју задужбину – Земенски манастир, на обали реке Струме, близу града Земена (данас Република Бугарска). Дејанови синови, Јован и Константин Драгаш, преузели су власт након очеве смрти, а после Маричке битке постали су турски вазали. Османлије су управо по Константину назвали град Köstendil (,,Константинова Бања“), тј.Ћустендил (некада Велбужд).

Трнски манастир, један од ретких сачуваних средњовековних споменика у Бугарској, његова је задужбина, што важи и за већину цркава које су саграђене на овом простору.

Константин Драгаш, своју ћерку Јелену, удаће за византијског цара Манојла II Палеолога, а њих двоје у том браку добиће сина Константина ХI Палеолога Драгаша, који је са својом војском херојски погинуо пред зидинама Цариграда, 1453.године, као последњи ромејски (византијски) цар. За време владавине деспота Стефана Лазаревића, делови данашње југозападне Бугарске и даље остају у оквирима српске државе, све до доласка Ђурђа Бранковића на престо и пада српске деспотовине 1459. године.

На иницијативу Мехмеда Паше Соколовића, Пећка патријаршија биће обновљена 1557. и све до 1766. године, сви манастири и цркве у југозападној Бугарској биће под јурисдикцијом искључиво Српске православне цркве. Поред православних Срба на овом простору (који се још назива и Шоплук), било је и доста досељених Срба католика из Дубровника.

,,Кад је Ђорђе Србијом завладо и Србију крстом прекрстио и својијем крилом закрилио од Видина па до воде Дрине…“ Овако започиње чувена народна епска песма ,,Почетак буне против дахија“. Српски народ западне Бугарске, 1804. године заједно са осталом својом браћом, устаје против турског зулума. Њих је предводио чувени Хајдук Апостол, побратим Хајдука Вељка Петровића. Устанак је захватио многе градове укључујући Извор, Белоградчик, Арчар Паланку, Горњи и Доњи Лом, а на том простору привремено је створена и слободна територија.

Народ западне Бугарске, устаје против Турака у још много наврата: 1833-4.године (Видин, Берковица, Белоградчик) ,1836.године (Берковица, Ћипровци, Белоградчик), 1837.године (Ћипровци, Берковица),1841.године (Милојева и Срндакова буна),1857 (Димитраћева буна)…

За време српско – турског рата (1876 – 1878), српска војска улази у западну Бугарску и ослобађа Кулу, Трн, Драгоман, Брезник, Радомир…али је након Сан – Стефанског мира и Берлинског конгреса морала да препусти ове територије Бугарима, упркос великом противљењу тамошњег становништва. Многобројне нахије које су припале Бугарској, упућивале су молбе и писма српском краљу и руском цару. Једна таква молба написана је 1879.године, од стране представника трнске нахије, а упућена је цару Александру II Романову :
,, …наша земља то је Стара Србија, свети наши Владаоци Немањићи, понајвише међу нама живише. Нас су Турци као Србе покорили. Наш језик Србски је језик, наши обичаји и народни и религиозни то су прави Србски обичаји. Гусле и Славе Крсних имена уздржале су у нама непрекидно свежу и будну Србску свест кроз наше дуго петстолетно робовање…Кад би сад ми подпали под Бугарску Кнежевину, ми би изгубили и своје име Србско и своју Србску народност…“

Њихово предвиђање се нажалост обистинило. Српска војска у још два наврата продире у ове пределе – 1885.године (Српско – бугарски рат) и 1913.године (Други балкански рат). Те године, војска улази у Белоградчик о чему пише лист ,,Политика“: ,,Наше трупе…ушле су победоносно у српску варош Белоградчик у Бугарској, дочекане одушевљено од стране Срба Шопова , који у нашој војсци гледају своје ослободиоце…“ Међутим, као и 1877. године, српска војска морала је да се повуче.

Након тога, српске трупе никада више нису ушле на територију западне Бугарске. Уследио је Први, па потом Други светски рат. Уколико знамо како су Бугари третирали српско становништво на окупираним деловима територије Краљевине Србије, а потом Краљевине Југославије, за време два светска рата, можемо само претпоставити какав су третман имали они Срби, који су се налазили у самим границама бугарске државе. Довољно је да погледамо резултате пописа из 2011.године. У Бугарској данас живи 313 Срба…

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: