Срамотно, а у Црној Гори

Пише: Илија Петровић

Непотписани текст под насловом “Батрићевићева алтернативна историографија…” објављен на сајту ИН4С 16. јуна 2021. године тиче се “мисаоних” егзибиција једнога чудног момка задуженог да, пре свега, делује самозбуњујуће.

Кад он каже да се “никад није пливало за крст у Црној Гори на овај начин”, није се досетио да објасни како у његовом цетињском крају нема довољно воде ни за каменицу – па ђе би се онда и научило пливат. Што се литија тиче, опробаном православцу Бобану јасно је да су се оне “организовале кад је велики светац, па људи прошетају око цркве”, али му не стиже до памети да Србима, Живој Цркви, није тешко прошетати се и у виду “протеста”, чак и око себе – кад су већ Црква.

Да Бобан не зна ни шта пише но о чему пише, леп му је доказ “мисао” да “с обзиром на то са чиме се ми суочавамо 30 година, ово што ради актуелна власт је процес 30 година интензивног рада на јачању пансрпске идеологије”, што би значило да се власт Мила Ђукановића током својих тридесет година “интензивно” бавила “јачањем пансрпске идеологије”, па то “актуелна власт” проширује и продубљује.

Дода ли се томе да је Бобан нека ововремена дешавања у Црној Гори именовао као “нуспојаву 30 година пропагандне машинерије и њеног агресивног рада у Црној Гори”, онда се, кад већ то није сам рекао, читаоци његових “мисли” морају запитати за кога он то навија. Да ли за новоуспостављену власт јер му може ваљати за не дај боже, да ли за тридесет година стару “пропагандну машинерију” из чијег је калупа испуштен па остављен да буде “хисторичар и професор на Факултету за црногорски језик и књижевност” и чергицу са тридесет и десет слова, не би ли тамо “учио” да је “у Црној Гори на дјелу било измишљање традиције и фалсификовања историјских извора”.

У чему је и сам помало (или повише) учествовао.

Уз усклик “Ваууу” који неодољиво подсећа на лавеж неке крупније псеће сорте (неко би то стручно назвао ономатопејом), у подгоричким “Вијестима” од 6. априла 2014, под насловом “Незнање, глупост и фалсификати 10 највећих заблуда из црногорске историје”, Бобан Батрићевић се врло потрудио да са Црногораца спере љагу коју им је књаз Данило Петровић (1826-1860), познатији као Зеко Мали, “даровао” својим подвизима у Бјелопавлићима 1854. и Кучима 1856. године.

Ови подвизи, обележени као седма црногорска заблуда, описани су у 55 (педесет пет) редова, док је преосталима девет посвећено 147 (сто четрдесет седам), односно свега 16 (шеснаест) редова по заблуди.

А тих девет преосталих заблуда, врло значајних за црногорску историју, Бобану није било тешко да раскринка и својим саплеменицима отвори очи, пошто су те заблуде створене у “незнању” и већ препознате као “глупост и фалсификат”.

Прва, добро је што је и једној столици, макар и барокне израде, припало место у цетињском музеју, ако ни због чега другог а оно да уморни намерник почине на њој док је Иван Црнојевић одсутан.

Друга, упорно се прича о црногорској независности, али не оној која је призната 1878. године, на Берлинском конгресу, већ оној из времена када су Турци, “да су хтјели”, могли “згромити Црну Го­ру, без обзира на јунаштво које је красило црногорске војнике. Црна Гора је била само једна иглена рупа на броду Османског царства” а никако Српска Спарта, једва уочљива на земљописној карти.

Трећа, да Турци нису видели Цетиња, како је то спреман да устврди сваки Црногорац, историчар по рођењу и свезнању, лако је оборива јер су они барем три пута улазили у њега, али нису налазили озбиљног разлога да се у њему задржавају.

Четврта, један од турских упада у Цетиње збио се баш у вре­ме у које они већ помињани историчари по рођењу и свезнању ка­зују да су Црногорци на Цареву лазу (1712) поразили скоро осам пута јачу турску силу, иако млетачки извори знају за турски про­дор у Цетиње али не и за турски пораз током истога тог похода.

Пета, истраге потурица није било, ако ни због чега другог а оно да се такозвани бошњаци више не љуте на песника Његоша и његов Горски вијенац, на владику Данила и његове савременике што “уклонише” шачицу исламизованих Срба из ћеклићког и цетињскога краја, а већину приволеше да се, у страху јуначком и одсуству “писаних докумената”, врате хришћанству.

Шеста, уведена је у причу само да би се поменули “српски националисти и великосрпски историчари” и да се покаже како књаз Данило Станков Петровић (1826-1860) своје Црногорце није сматрао Србима, ваљда у инат сопственим владарским претход­ницима, онима који су мање или више допринели империјалном ширењу Црне Го­ре и којима ни у примисли није било да своје поданике “исписују” из Српства и уводе их у некакву нову нацију названу по њиховој држави.

Осма, “највећа обмана и неистина у новијој црногорској исто­рији” јесте податак да је на Скадру (1912) “живот изгубило” 12.000 Црногораца. Да ли 12.000, колико помиње господин Батрићевић (ваљда по причању његових историчара по рођењу или свезнању) или око 11.200, колико казују званичне “књиге од историје”, невелика је разлика, и сасвим небитна, али се “разлика у диференцији” указује тек кроз подсећање да их је толико “избачено из строја”, односно погинуло, рањено и нестало.

Девета, да ли је краљ Никола (1841-1921) издајник или не, споредна је ствар, чак и ако се зна за сведочење краљевог личног секретара Милоша Живко­ви­ћа, писано у Паризу крајем 1917, да је и Краљ молио Аустроугарску за сепаратни мир и да је напуштајући Црну Гору, своме сину, кнезу Мирку, оставио да доврши прљав посао и 21. јануара 1916. године потпише капитулацију.

Десета, споредна је заблуда да ли је Марко Даковић погинуо од ударца златном полугом у главу или је при паду из авиона ударио главом у камен.

И споредно је да ли се побуна у Пиперима десила “средином 1854” као штампарска грешка или из незнања, или је то било на Аранђеловдан 1852. године.

Кључна ствар у целој причи Бобана Батрићевића тиче се похаре Бјелопавлића и Куча, нарочито ових других, макар “неистине о похари Куча” биле “морбидније” од силовања бјелопавлићких жена и девојака под Острогом, слава му и милост, уз сопствени знак усклика (у загради), или чуђења, како баш под Острогом. А за своје чуђење из заграде и “да никаквих злочина и силовања у манастиру Острог није било”, једини му је сведок француски конзул у Скадру, именом Ијасент Екар (1814-1866) коме је однекуд познато “да је дошло до инцидента између перјаника и Бјелопавлића, али зато што су ови по наредби књаза Данила наморали бјелопавлићке жене да играју са њима у црногорском колу”. Баш као да је месје Ијасент пре тога икада чуо за Бјелопавлиће или, не буди примењено, у њима боравио.

Као особи која “из једне књиге учи”, Бобану је зазорно, ко зна због чега, да о збивањима под Острогом наведе барем оно што је бечком “Световиду” писано из Котора, свега две недеље по догађају, а што се може свести на запажање да Бјелопавлићи “мало да се нијесу с Црногорцима крвно побили” због тога што су се бјелопавлићке “жене срамотно натјеривале, да играју, и што су се на њих Црногорци натуривали и т. д. које се овдје спомињати не може”.

Несумњиво је да се за то “натуривање” врло брзо чуло не само по Црној Гори већ и на страни. Најзабавнији у свему томе јесте податак да је та вест у Котор прелетела баш преко Цетиња и да се, при томе, из разних разлога није могла ни контролисати, још мање спречити.

Као што се могла контролисати вест која је, прилагођена црногорском државном интересу, у Скадар, конзулу Ијасенту, дипломатском поштом послата из “кабинета” књаза Данила.

Па речени Бобан Батрићевић каже о Похари Куча (која се, према Правопису, као ратна операција, макар колико она била срамотна, пише великим словом):

“Јавно мњење претрпано је радовима ангажованих историчара, који из личног анимозитета према књазу Данилу, покушавају да умање његов државнички значај, служећи се измишљотинама из похода на Куче. Употребна вриједност тих памфлета, једнака је оној коју има тоалет папир”.

Тешко је објаснити због чега Батрићевић баш сада узима у уста тај истрошени “тоалет папир” трудећи се да кроз циглих двадесетак редова обезвреди, избрише, поништи… све оно што је од почетка до данас написано о Црногорској похари Куча.

А да Батрићевић не би читао све оно што је о Похари Куча написано (јер он је ипак особа због које су стари Латини смислили поштапалицу timeo hominem unius libri, бојим се човека који из једне књиге учи), ваља му понудити да прочита барем делић онога што је пре више од пола века написао црногорствујушчи историчар Јагош Јовановић (1912- ? ). Тај момак довео је Похару у везу са плановима књаза Данила и брата му војводе Мирка да Куче вежу за Црну Гору и тако остваре оно што није пошло за руком Петру II. Кучи су у тим њиховим плановима “најосетљивија тачка, једно стратегиски (а и по својој слободарској традицији) врло значајно племе… на које се рачунало као на савезнике у борби против Турака, али стално немирно и непослушно, за разлику од других племена у Брдима, која су се већ била милом или силом потпуно сјединила с Црном Гором. (Могао је Јагош рећи а није, да су Кучи били једино српско племе, не само у Брдима већ у васцелом Србству, које су Турци, због непрестаног оружаног отпора, намерили да биолошки истребе и које је, после похаре 1774. године, седам година живело у изгнанству, подалеко од свога роднога крша – ИП)… Али оно што Његош није могао постићи, морао је пости­ћи књаз Данило у сасвим другим условима и приликама… Што није могао постићи на мирни начин, он није презао од силе, јер је знао да ће и таква употреба силе у крајњој линији бити корисна за Црну Гору и државну политику, која је на истом степену државног развитка заиста била најкориснија.

Због тога је он крајем јуна 1855 г. послао с војском у Куче свог брата војводу Мирка с наредбом да по сваку цијену умири Куче и натјера их на поштовање државних одлука. С војском војводе Мирка требало је да сарађују и сва племена у сусједству Куча, једно што је књаз знао да ће Кучи дати жесток отпор, а друго што ни сам књаз није желио да се само Катуњани обрачунавају са једним племеном, које пркоси на вратима Скадра и Подгорице као орга­низованој држави. Због тога је морао што прије скршити њихов отпор, једним муњевитим изненадним нападом присилити их на предају, како Турци не би имали времена да интервенишу… Борба је била врло жестока за три дана, и у њој је погинуло 80 Куча (скоро све старци и дјеца), а од нападача 12 људи. Али, ова војнички успјела акција није, што је најважније, успјела политички, јер је војска убијала мирно становништво, што јој Кучи нијесу могли оп­ростити, него су са још више мржње дочекивали све што им је долазило с Цетиња”.

Има ли се на уму Јовановићева прича о “крај­њој линији”, о “корисности за државну политику”, о “истом степену државног развитка”, тешко се могу разумети његови упоредно изложени ставови о Кучима као племену са “слободарском традицијом”, о савезништву с њима у борби против Турака, али и о њиховој “немирности и непослушности”. И мора се поставити питање да ли су ова два обележја негативна само због тога што се ради о кучком односу према Црној Гори, или их треба применити и на вишевековно кучко ратовање против Турака.

И не зна се да ли пркос “на вратима и Скадра и Подгорице” важи само кад се ради о односу српскога племена Куча према Цр­ној Гори а не и према Турцима. Или се, можда, све то могло односити на Црну Гору која је, уместо да пркосно удари на слична врата са друге стране, своју војску (и војску осталих брдских племена) окренула против Куча да би тамо “убијала мирно становништво”. А кад их је већ тамо послала, мора се поставити и питање да ли се они који су у Кучима рато­вали против стараца и деце могу назвати људима, као што их је назвао Јовановић.

Настављајући своју причу о црногор­ским (и “коалиционим”) упадима у Куче, Ја­гош Јовановић тврди да је “сигурно да војвода Мирко Петровић није хтио другом ‘похаром’ поновити звјер­ства из прве ‘похаре’ са свим њиховим посљедицама”, што ће рећи да је и у тој “пробној” Похари било и зверстава и жртава. “Напад је извршен поново са свих страна снагама црногорским и брђанским, под командом оних истих, који су учествовали и у првој ‘похари’. У броју погинулих не слажу се сви који су о томе писали, него се знатно разилазе”.

Пошто се подаци разилазе, Јовановић у седам-осам редака преноси цифре Марка Миљанова (243 главе пободене на коље око пчелињака попа Луке Радосавова Петровића, али и оних 200 успутно побијених Малисора у Коћима, “без разлике старости и рода, међу њима неколико младих жена и деце” – које Марко није урачунао, да не помињемо оних 40 које је побила “горња војска” Новице Церовића, а које сви “заборављају”), оне које Батрићевићу можда и нису познате, а потом додаје оно што прихва­та као “најпрецизније”, јер је мање и јер је преузето из једног француског извештаја о Похари: “Војска војводе Мирка посјекла је 131 главу, убила три жене, десеторо дјеце у колијевци и пет дјевојака. Затим, војска је запалила 13 села, опљачкала 800 кућа, 985 комада разног оружја, заплијенила 3.000 ситне и 1.000 грла крупне стоке”.

Јовановић се потрудио да подробно, “теоријски”, оправда По­ха­ру, па каже да је “сва ова штета причињена Кучима за вријеме ове ‘похаре’, тако велики број посјечених глава у братоубилачкој борби у име државе са једним племеном, које се није тако лако стапало са државном цјелином, био тежак догађај који је за прво вријеме потресао Црну Гору језовитошћу и бруталношћу (као и прије тога, само у много мањој мјери, слични догађаји у Пиперима и Бјелопавлићима), али у крајњој линији био је нужан у процесу учвршћења државе, пред којом су се налазили врло значајни унутрашњи и спољни задаци”.

Бескрајно глагољив, али и на “револуционарној” линији тек измишљене црногорске нације, Јагош Јовановић не пратећи ни оно што је сам написао, правда све Данилове “подвиге” у црногорској Похари Куча, мада је тај “тежак догађај… за прво вријеме потресао Црну Гору језовитошћу и бруталношћу”.

А на почетку другога времена, онога које је наследило Јовановићево “прво вријеме”, Кучи су добили “нови главарски слој”, оформљен на Цетињу, у садашњој политичкој терминологији: квислинге или колабо­рационисте.

И тако даље.

Можда ће се Бобан Батрићевић, ако се сети, објаснити због чега је писао текст о црногорским заблудама и црногорској непреболној срамоти.

Да ли да се заборави како су Кучи, “као Православни Христијани поклани ‘на Божју вјеру’, на Правди Божјој, са својим свештеницима, под оптужбом да ‘нијесу ришћани’… само зато што су били Срби и нису могли ни хтјели да постану црногорци. Поклани су у рату против Бога, јер Он је тога дана, као и у сваком злочину, био главна жртва – сви Његови у Кучима домови, што под Тур­цима свагда стојаху нетакнути у Слави, били су похарани, попаљени и порушени, понеки дом раба његових остао је цео; Он је био заклан у сваком крштеном, и понеком некрштеном, образу и подобију Свом којем су црногорци живот земни узели, Он 243 пута, нејаки раби Његови само по једном. Његова је глава на коље побадана, Његово тијело у огњеве и ублове бацано… Његов лик је из сваког храма изнесен, свијетло и свечесно знаменије Побједе Његове поново окрвављено… а Он Сам, диван у Светитељу Своме Арсенију, свезан и поведен црногорскоме Ироду. Ово дјело су учиниле руке оних који су себе представљали као Православне Србе, а бијаху у ствари апостоли и вјерници нове вјере црногорске… ‘из које изљегоше такви безбожници, каквије се не чује данас ни у једну вјеру на свијет‘ – они за које је у последњем поглављу Писма казано: ‘Напољу су пси (…) и крвници (…) и сваки који воли и чини лаж’. И тако су Кучи, можда и не знајући у том часу, пострадали као раби Бога Истинога, за Крст Часни и Слободу златну”.

Можда због тога да се, пошто се на Куче заборави, на неком будућем свецрногорствујућем изјашњавању прихвати “откриће” реченог Бобана (кад хрватске усташе имају Мату Бобана, што и црногорске не би имале свога Бобана) да Црногорске похаре Куча није било, да су “поход на Куче… измишљотине”, да црногорски војници убијајући и “ђецу у колијевке” нису извршили геноцид, да је “употребна вриједност тих памфлета, једнака оној коју има тоалет папир”, те да се, “унаточ свему тому”, опет може зачети процедура за подизање споменика књазу Дани­лу Петровићу Његошу, Зеку Малом, зликовцу великом.

Све то тако јер Бобану Батрићевићу, “хисторичару и професору на Факултету за црногорски језик и књижевност” и чергицу са тридесет и десет слова, није страно “измишљање традиције и фалсификовање историјских извора”, утолико пре што пише толико нејасно и збуњујуће да се све што је написао може користити по “вкусу рецензенте”, било које и било какве, тако да ће и онај пас коме се то понуди са маслом – остати гладан.

Прочитајте ЈОШ:

Историјски пројекат Сребреница: Докази и значај огромних борбених губитака колоне 28. дивизије

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: