Споразум у Гази: Пут ка миру или привремено затишје?
1 min read
Фото: Танјуг/АП
У Шарм ел-Шеику, уз присуство бројних свјетских лидера и медија, представници Израела и палестинских власти потписали су мировни споразум којим би, бар формално, требало да буде окончан вишемјесечни сукоб у Појасу Газе. Потписивање овог споразума представља дипломатски тренутак високог симболичког набоја, али и конкретан корак у правцу смиривања једне од најзапаљивијих тачака глобалне нестабилности.
Споразум је резултат вишенедељних преговора који су се водили иза затворених врата, уз посредовање Сједињених Америчких Држава, Египта и Катара. Док јавност добија тек оквирне контуре онога што је договорено, већ сада је јасно да је у питању свеобухватан документ који се не задржава само на обустави ватре, већ улази у дубље безбједносне, политичке и хуманитарне теме.
Према званично објављеним информацијама, споразум предвиђа тренутни прекид свих борбених дејстава, фазно повлачење израелских трупа из Газе, ослобађање талаца и затвореника, те почетак обнове цивилне инфраструктуре. Установљава се и посебна демилитаризована зона на јужном ободу Газе, која ће бити под међународним надзором. Упоредо, унаприједиће се сарадња обје стране на спречавању терористичких активности, што је нови елемент у односу на претходне мировне покушаје.
Посебан значај овог споразума лежи у чињеници да га подржавају снажни регионални и глобални актери, укључујући САД, Египат и Савјет безбједности УН-а. Европска унија се појављује као логистички и финансијски партнер у обнови, али без директне политичке улоге.
Међутим, и поред свега наведеног, прави тест овог документа биће његова примјена. Споразум је детаљан, али искуство са сличним договорима на Блиском истоку показује да изазови почињу управо након што се мастило осуши на папиру. Механизми провјере и надзора постоје, али ефикасност тих механизама зависиће од стварне политичке воље актера на терену. Ниједна међународна мисија не може наметнути мир ако га саме стране не прихвате као нужност, а не као привремени предах.
Оно што овај споразум издваја од претходних јесте начин на који артикулише временску линију имплементације. Први кораци – повлачење трупа и размјена талаца – заказани су већ за наредне дане. Обнова основне инфраструктуре требало би да почне у новембру, док је за децембар предвиђена прва званична ревизија напретка у примјени од стране међународног надзорног тијела. Та врста темпоралног оквира улива додатно повјерење у озбиљност намјера.
Ипак, кључно питање остаје: да ли овај договор представља почетак трајног мира или само затишје пред неку нову, можда још тежу, кризу? Да би одговор био оптимистичан, мораће да се догоди више од пуке примјене споразума. Мораће да се догоди промјена унутар саме политичке културе обје стране – прихватање другог као легитимног партнера, а не вјечитог непријатеља. Без тог корака, ниједан параграф, колико год пажљиво састављен, неће имати трајну тежину.
