Споменик од речи у једном дану
1 min read
Било је то у једној земљи сељака на брдовитом Балкану… Некада није било основца који већ у првом стиху “Крваве бајке” Десанке Максимовић није препознао сву дубину трагедије крагујевачког октобра 1941. године. Читаве генерације наизуст су знале да је тада “умрла мученичком смрћу чета ђака у једном дану”. Велика српска поетеса подигла је у свести свога народа споменик од стихова, не само ђацима, него свим убијеним у Шумарицама. Захваљујући Десанкиној песми, стрељање у Крагујевцу, постало је универзални симбол невиног страдања.
Чак је и место где су немачки војници 21. октобра 1941. године, у страшном злочину стрељали неколико хиљада Крагујевчана, мушкараца, жена и деце у знак одмазде, остало нераскидиво везано за име песникиње. Спомен-музеј “21. октобар”, који сутра обележава шест деценија постојања, данас се налази на адреси Десанкин венац бб.
“Било је то једног јутра кад сам најмање очекивала да ћу написати песму, једног типично ратног позадинског јутра”, присећала се касније песникиња момената када је “Крвава бајка” из ње запевала и сусрета у Улици Лоле Рибара, са непознатим старим човеком, пре сељаком него грађанином, који јој је саопштио како су Немци упали у гимназију и са часова одвели ученике из неколико разреда на стрељање:
“Затим се брзо удаљио не рекавши ми ни збогом, као да је изишао из једне собе у другу и да ће се за који час вратити. И што је врло чудновато, и мени је било природно што ме није поздравио ни прилазећи ни одлазећи. Чинило ми се да га оддавно знам, можда још од детињства, или да ми је најближи сусед, врата уз врата, па да је сасвим природно што ми се при сваком сусрету не јавља. Никад тако живо као у разговору с њим нисам осетила шта то значи припадати једном народу: пред судбоносним догађајем, пред немачким дивљаштвом, имали смо истоветна осећања, истоветне мисли ја и он, тај мени непознати човек, човек другог васпитања, друге средине, друге нарави, старости и пола.”
Често је велика песникиња о том човеку, размишљала као о “сатворцу песме” која се, док је он још говорио, родила у њој:
“Да сам је дознала преко радија или новина, зацело би била сасвим другачија, не би никла тако у магновењу као што се отме вапај или кане суза. Било ми је као да ми је каква птица донела тај страшни глас, ако не јединој мени, оно првој мени. Раставши се од непознатог, мада сам горела од жеље да тек рођену песму забележим, нисам се могла одмах вратити кући да то учиним. Имала сам потребу да лутам улицама, да час записивања песме одложим, као да сам се бојала да ћу при записивању пореметити нешто у њеном складу. Цео сат сам је тако пажљиво носила у себи, као што неко носи на длану препуну чашу воде, и затим сам је код куће записала узбуђенија него кад сам прве своје песме бележила, почињући као летописац: “Било је то…”
За настанак песме, први пут објављене после ослобођења у “Нашој књижевности”, Десанка Максимовић је веровала да је било боље што није била непосредни сведок крагујевачке трагедије, што је видела очима срца и маште и била принуђена да саопшти само суштину, која се одмах приказала као каква крвава бајка:
I DANAS NAM SINOVI UUBICA NAŠE DJECE I NJIHOVIH PROFESORA I ONOG NJIHOVOG HEROJSKOG DIREKTORA MILIVOJA PAVLOVIĆA DRŽE LEKCIJE IZ ETIKE KAKVI TREBADA BUDEMO DA BI BILI U NJIHOVOM KRVAVOM DRUŠTVU . KRVAVA BAJKA I MORLNI ČAS KOJI JE NA STRIJELJANJU NEVINIH SRPSKIH ĐAKA ODRŽAO MILIVOJE PAVLOVIĆ JE NEVIĐENI HEROJSKI DOGAĐAJ U SVJETSKOJ ISTORIJI . TO JE POKOLJENJE ZA PJESMU STVORENO KAKO JE REKAO SVETI VLADIKA RADE. TI NJEMCI I SVA EVROPA NEZNAJU ŠTO JE MORAL I ŠTO SU LJUDI , SAMO ZBOG KRVAVE KRAGUJEVAČKE BAJKE TREBALI BI DA ZAMOLE ZA OPROST GRIJEHA KOJI SU NAM NAPRAVILI A NE DA NAS USLOVLJAVAJU DA IM BUDEMO DRUŠTVO . OČEVIMA I ĐEDOVIMA SU IM RUKE KRVAVE DO RAMENA A ONI KOJI SU NAM DUŽNI NEVINU KRV DJECE DRŽE NAM LEKCIJE IZ MORALA . NIKADA POD TAKVIM PONIŽAVAJUĆIM USLOVIMA I ZABORAVOM KRVI NAŠE DJECE KOJU SU TI ZLLIKOVCI LIKVIDIRALI NE TREBA IĆI U EVROPU , POSTOJE I DRUGI NARODI SA KOJIMA SE MOŽE SARAĐIVATI I KOJI NAS NIKADA NIJESU UBIJALI I PROGONILI KOJI NAS POŠTUJU I VOLE .NE TREBA SLUŠATI PODMITLJIVE POLITIČARE VEĆ GLAS NARODA KOJI JE TAKO POETIČNO I PATRIOTSKI IZRAZILA DESANKA MAKSIMOVĆ I MILIVOJE PAVLOVIĆ ! SLAVA IM VJEČNA !!
ima nas mnogo koja u nama živi svojim pjesmama, KRVAVA ali istinita BAJKA