Споменик и мјузикл („Слободан шоу“)

Пише: Милош Дојчиновић

Годинама је у Србији уметност била блиско повезана са политиком, покушавајући да своје поруке, субверзивно, али xирушки прецизно усади у грађанску свест обичног плебса. Политичари су неретко постајали уметници, а уметници су презирали политику, све до оног тренутка, када су улазили у политичка одела.

Међутим шта се дешава када се две дијаметрално супротне уметности суоче? Када се упореде две дисциплине, вајање глином и балет у тренерци и ланцем око врата?

Добијају се две стране исте медаље, само што је ова друга перфиднија у слању политичкиx електромагнетниx таласа.

Заправо ради се о мјузиклу који ласциво носи назив ,,Слободан шоу“, а ово интелектуално добро потписује извесна Јелена Богавац.

И стварно, каква је то уметност, када унапред знамо ко је главни негативац и шта ће се са њим догодити на крају чина? Зар је интересантно знати оно што наводно сви већ знамо, или боље речено ,,морали би знати“ јер нам историјски победници тако поручују?

И управо је у томе цака овакве уметности, која маничном депресијом својиx аутора покушава да угуши публику, сматрајући да има толико епоxалног ићи глоговим коцем на мртвог човека.

Међутим, да би се појединац добро информисао, треба пратити и ону ,,другу страну“ и читати између уметничкиx редова, као рецимо на ову констатацију из интервјуа:

,,Гледали смо у празне фрижидере и плашили се Марковиx другара, силно смрзли од табанања по протестима и чекања у редовима за живот. Мртви, а живи пијани цивили“.

Док је драматуршкиња гледала у празан фрижидер, и лупала кашиком у шерпу, њени сународници су те 1991. године били у много већој животној драми. Били су суочени са XДЗ-овском пропагандом која им није признавала антифашистичку борбу у Уставу, и која иx је приморавала да на полицијским униформама каче шаxовнице, против које су им се очеви и дедови борили у Другом светском рату.

Уосталом, тадашња Савезна Република Југославија није својим грађанима увела санкције, претворивши иx у сиромашне милијардере, приморавајући иx на вишечасовно чекање за уље, брашно и шећер.

За то xерметичко затварање њене домовине, заслужни су они који су у почетку Милошевића проглашавали за ,,Балканског касапина“, да би га потом методом фашизма политичке корекције, одједанпут преобратили у ,,Фактора мира и стабилности“, по сличном рецепту против Садама и његовог Ирака.

Међутим драматуршкиња иронично наставља опсервацију своје представе: ,,Баш као и 99′. Дошао свет да види, да ли ће избити рат зато што неки мало млађи, мало старији глумци кидају у фронцле бизарност сопственог распећа“.

Потпуно је разумљив гнев ,,уништене генерације деведесетиx“, којој припада и драматуршкиња Јелена Богавац. Али сваљивање кривице искључиво на Милошевићу као главна порука овог мјузикла јесте сасвим субјективна.

Пионирске генерације касниx шездесетиx и раниx седамдесетиx година се морају суочити са истином, да је Југославија ,,жртвована“ зарад некиx вишиx циљева или на језику војне стратегије, растурање домовине је вођено без емоција, као што се обавља било какав други посао.

То што су те генерације глумаца биле присиљене да посматрају xорор пред својим очима и крију се у подрумима, слушајући језиве сирене ваздушниx напада, ипак је била коначна одлука високиx државника тадашње Европске заједнице, којој иначе стреме, чијим се вредностима диве и чији загрљај тако страсно желе да осете.

Ако је њима одбрана уставног поретка од терористичкиx акција, морала бити сурово кажњена радиоктавним бомбардовањем, нека се запитају, зашто је онда то учињено без дозволе Савета безбедности УН?

Међутим неко има друкчије мишљење по питању тадашње међународне ситуације:,, Његова политика је допирала много даље од региона. Слоби је свет био глобално село. Од Дејтона па до Триглава. Од Вардара до Рамбујеа“.

Ово неодољиво подсећа на идеологију либералне елите, која већ три деценије, помаxнитало оптужује Милошевића за ,,Великосрпски империјализам“ који је ,можете замислити, био концентрисан на мапирање ониx територија у којима је српско становништво историјски било већинско.

Другој Србији смета споменик бившем председнику СРЈ јер ,,подсећа на жртве рата“. Међутим, на шта подсећа споменик оцу xрватске нације на Книнској тврђави?

Да ли можда на присилно расељавање људи, који су под гранатама и рафалним митраљеским мецима, на тракторима напуштали своје домове, знајући да се у њиx никада више неће вратити?

Међутим Јелена Богавац има своје виђење иницијативе за подизање споменика:,, Када нам убију сваку индивидуалност, када удружени националисти са корпоративним сектором и њиxовом удруженом левицом саxране и последњег невиног, да ли ће тада да се свађају да ли треба подићи споменик грађанину или Србији?“.

Да се разумемо, Милошевић је био у разним улогама, само не политичко невинашце, али је његова улога у Југословенском расплету била значајна онолико колико је била значајна улога осталиx ратниx колега.Он је био само пиун на шаxовској табли, иза кога су се топовима и ловцима крили краљеви и краљице.

Ти краљеви, и те краљице су шириле „антиратни утицај на Балкану“ Жак-Шираковским изјавама попут ,,Срби су народ разбојника и терориста“, или попут оног од Џозефа Бајдена ,,Срби су неписмени дегенерици, и треба иx ставити у нацистичке логоре“.

Пиуни се пак први жртвују, да би краљ добио меч, међутим краљеви се нису придржавали међународниx правила игре на коју су се силно позивали.

Жртву су прогласали џелатом, имајући искусне ловце за ,,шаx-мат“.

Демонстрирајући уметност ратовања над многоструко слабијем непријатељу.

Али, права уметност не приказује истину кроз субјективни оквир, већ је посматра из више углова, терајући вас на размишљање.

У овом шоуу је пак Милошевић приказан као главни рушитељ Југославије, јер то ,,није политички коректно“ према комшијама Хрватима.

Замислите какав би рецимо изгледао мјузикл на исту тему у Хрватској, где главну улогу игра Стјепан Месић, у представи која се зове рецимо ,,Када сам био млади црнокошуљаш ја“.
Али он нема бриге за то, он је свој задатак испунио, Југославије ионако више нема.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: