Шпигл: Црном Гором и Србијом владају бандити

Председник српске владе Александар Вучић радо се издаје за ватреног обожаваоца Европске Уније и њених вредности. Периодично обасипа немачку канцеларку правим правцатим изјавама љубави у којима хвали њено хуманистичко и демократско држање. Бивши министар пропаганде диктатора Милошевића, са задовољством наступа као апостол помирења у региону Западног Балкана.

Међутим, Вучић уме и другачије: демонстративно прославља своје пријатељске односе са руским председником. Недавно је у Москви склопио договор са Владимиром Путином о куповини авиона, редовно одржава српско-руске маневре, најрадије у близини границе са омрзнутим суседима Хрватима.

Његове честе маркантно-егоманске опаске на адресу опозиционих политичара, неистомишљеника и независних медија, пуне су латентних, али сасвим озбиљних претњи. И наравно да је у његовим очима називање масакра у Сребреници геноцидом заправо антисрпска пропаганда.

Вучић, који постјугословенском Србијом влада са толико моћи као само Милошевић пре њега, тек је показни пример ауторитарно-популистички-националистичког лидера у једном региону који у новим условима европске и светске политике све више скреће са пута демократије и владавине права.

Формално су Босна и Херцеговина, Косово, Македонија, Црна Гора и Србија приступни кандидати ЕУ. Две земље, Црна Гора и Србија, већ дуже времена воде конкретне разговоре о приступању у којима тежиште лежи у примени демократских и правних принципа ЕУ. У стварности су у свакој земљи региона ауторитаторни политичари и корумпиране банде на власти, нигде нема правне државе.

Експерти и европски политичари овакав развој прате са све већом скепсом и бригом, посебно због мигрантске и европске кризе и нарастајуће борбе за геополитичке интересне сфере.

Босанско-аустријски политиколог Ведран Џихић каже: „…Процес демократизације у региону у целости стоји под знаком питања. Тамошње политичке елите не узимају више ЕУ за озбиљно и играју двоструку игру са Бриселом. За Западни Балкан не постоји линеарни, нормативни пут ка ЕУ. Опет је све отворено, многи сценарији су могући.“

На опасности упозорава и немачки посланик Јосип Јуратовић (СПД): „…Изостанак интеграције региона Западног Балкана у Европу може бити веома опасан, како нам је показао распад Југославије. Није довољно одржати с времена на време неки самит на којем се пригодно објављују добре намере.“

Европска Унија је сила-заштитница на Западном Балкану, како она сама тврди. Две државе, Босна и Херцеговина и Косово, стоје под међународном управом коју предводи ЕУ од које снажно зависе и у финансијском смислу.

Немачка се посебно дипломатски ангажује у региону: 2013. и 2014. била је најутицајнији учесник такозваног Берлинског процеса којим је требало створити бољу интеграциону перспективу за Западни Балкан.

Ипак, у клими замора за даље проширење ЕУ, важи следећи мото: „…Реална политика уместо правне државе“. Европској Унији треба већина чврсторукаша из региона као партнери и гаранти стабилности.

Српски премијер Вучић и косовски председник Хашим Тачи морају да воде процес стабилизирања односа двају земаља, који се углавном води без учешћа јавности тих држава, а у коме је актер и Тачи, за кога се сумња да је починио ратне злочине.

Неопходан је и некадашњи премијер Македоније Никола Груевски, оптужен за злоупотребу положаја и корупцију. Потребан је ради савлађивања мигрантске кризе у којој Македонија треба да игра улогу тврђаве на грчкој граници.

Одличан пример ове политике је Црна Гора-једна „стабилнократија“, како ју је назвао историчар Срђа Поповић: У малој држави на јадранској обали већ четврт века влада некадашњи комуниста Мило Ђукановић. Углавном је успевао да земљу држи изван постјугословенског хаоса, коју уз помоћ породично-пријатељске банде води као приватно предузеће.

Упркос томе што Црна Гора не испуњава скоро ниједан услов из каталога основних вредности ЕУ, редовно од Брисела добија похвале за свој труд.

Вероватно ће ова земља ове године постати чланица НАТО-а, јер се Ђукановић стара за мир и стабилност и не подлеже, као други из региона, искушењу приближавања Путину или турском председнику Реџепу Тајипу Ердогану.

Сасвим другачије, са осећањем за балканску традицију, то ради турски председник Ердоган када се залаже за проширење утицаја. Свадбу ћерке је искористио као прилику за ненаметљиву, али ефектну негу добрих односа. Албански председник владе и један члан босанског трочланог председништва били су присутни као почасни гости.

Извор: Шпигл

Аутор: Кено Ферзек

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: